Orpoštaj od…

Posted on oktobar 28th, 2008 by orpheus.
Categories: sadašnjost.

Dodjosmo i do toga.
Dvadeset i tri godine aktivnog igranja fudbala juče u 19.30 su završene, stavljena je tačka na jedno dugogodišnje trčanje za loptom. Od sinoć, ostaju samo sećanja na pobede, poraze, golove, promašaje, radost, suze i nekoliko povreda koje su me pratile kroz sve ove godine.

Razmišljam da li da sa pričom krenem od sinoć ili da sa pričom krenem od 1985. godine.

Sinoć je bilo lepo i tužno, zato je, čini mi se, bolje da krenem od prošlosti, ali ne od ‘85. Krenuću sa godinom pre, jer je tada sve i krenulo.

Na jednom školskom turniru zapazio me je trener kluba iz sedišta opštine i pozvao da igram za podmladak ekipe. Sav srećan rekao sam to svom ocu koji mi nije dozvolio odlaske na treninge i utakmice.
- zašto da ti lome noge za džabe - rekao mi je tada.

Razočarao sam se, ali i pronašao rešenje. Jednu sličicu stavili smo u tudju legitimaciju. Dobio sam novo ime i prezime - Mihajlović Srđan, rođen 7. aprila, ime oca Miodrag. Na treninge sam odlazio tako što sam se pravdao razne dodatne nastave i pripreme za takmičenja iz biologije, geografije, istorije, odbrane i zaštite. Trenirao, igrao i davao golove. Sve dok…

Utakmica.
Leva polutka, broj 10 na ledjima, Srđan Mihajlović igra, a sa tribina se čuje…”Orpheuseeee”.

Naježio sam se. Moj otac je došao da gleda ne najavivši mi. Doveli ga prijatelji koji su mu rekli “onaj tvoj igra i daje golove na svakoj utakmici”.

Posrećilo mi se, ekipa je igrala odlično, a ja sve šanse pretvarao u pogotke. Pet komada.
Otac je bio ponosan na mene, i od tada redovno svojim kolima vozio nas na utakmice. Mihajlović Srđan jedan je od najboljih strelaca podmlatka ekipe, za prvi tim nikad nije zaigrao.

Zaigrao je Orpheus. I igrao u opštinskoj…okružnoj…zonskoj ligi. A onda zbog povrede prepona prekinuo.
Prva utakmica. Moj otac trener. Za mene je klupa bila rezervisana.
- nećeš ti meni u prvi tim pa da narod kaže da te guram, sa klupe, pa dokaži da treba da igraš.

Tako i bi. Gubili smo sa 2:0 kad me je uveo u igru. Tražio sam od kapitena da izvedem neki slobodnjak a on mi, na moju nesreću, dozvoli da izvedem penal. Lagani prilaz lopti, finta, šut i lopta pravo u golmana. Živa. Džaba posle toga pogodak koji sam postigao i asistencija. Ostalo je upamćeno da sam promašio penal i da je utakmica završena nerešeno. Penale više nisam šutirao.

Prolazile su godine, golovi su se ređali kao na traci, na jednoj utakmici 7 komada.
Bilo je i pogodaka sa centra. Ono, kad golman ne poznaje dovoljno pravila pa stane na ivicu kaznenog prostora, a ja pri polasku sa centra direktnim udarcem u gol.

Onda je naišla povreda. Kidanje prepona. I kraj. Posle godinu dana 1993. aktiviram se kroz mali fudbal, rekreativno. Učešćem na radničko sportskim igrama. Punih 15 godina. Od tih 15 godina igranja, 8 sam proveo i kao predsednik komisije koja je rukovodila takmičenjem.

Septembra meseca ove godine krenula je nova sezona. Odigrao sam par utakmica i odustao.Upala Ahilovih tetiva na obe noge bila je jača od želje za nastavkom.
Sinoć. Kad sam došao na igralište primetio sam prilično veliki broj gledalaca. Ekipe koje su igrale tri prethodne utakmice nisu se razišle. Stotinak ljudi na betonskoj tribini pored igrališta.
Dve ekipe za koje sam igrao sastale su se u poslednjem kolu. Mislio sam da su došli da gledaju dobru utakmicu jer se očekivala dobra utakmica.  Identičan odnos pobeda, poraza i nerešenih rezultata, druga ekipa sa boljom gol razlikom nalazila se na 2. mestu na tabeli, prva ekipa bila je treća na tabeli.  Na jednoj strani plavo-žuti, na drugoj žuto plavi.
Slikali smo se prvo svaka ekipa za sebe, onda obe zajedno, tu je bio i snimatelj koji je snimao utakmicu kamerom.

Početak utakmice. Sudija daje znak, ja polazim sa centra, sudija svira. Stajem….i onda iznenađenje koje su mi priredili.

Kapiteni ekipa donose mi poklon. Fudbalsku loptu - adidas - na kojoj su se svi do jednog potpisali. Za njima i predstavnik fudbalskog saveza. Uručuje mi zahvalnicu “za razvoj radničko-sportskih igara”. Ove igre ne bi bile ovakve kakve jesu da nije bilo nas četvorice entizijasta. Uspeli smo da napravimo fudbalsku ligu sa 16 ekipa koje godinama igraju i druže se.
Sa tribina veliki aplauz….a iz mojih očiju suze.
I džaba mi želja da utakmicu odigram do kraja. Noge nisu izdržale, klekao sam na kolena. Moj sin, budući fudbalski sudija prišao je, ogrnuo me jaknom i izveo sa terena.

-         ajde, matori, dosta je bilo od tebe….iako znam da ćeš naći načina da i dalje ostaneš aktivan.

I dade mi tom rečenicom ideju.

Radničke sportske igre ovakve kakve jesu živeće još dugo….ali, u toku nedelje imamo jedan dan slobodno! Sreda je dan kad se liga radničko sportskih igara ne igra. Naredne sezone igraće se i sredom. Formiraću sa trojicom entizijasta, onih iz par redova iznad, novu ligu.

Ligu veterana koju ćemo nazvati “Liga 40+”.

Fudbalu sam puno dao. Zbog fudbala su me ostavljale cure ili sam ostavljao ja njih….fudbal i ja, nekako, neraskidivo povezani.

2 comments.

Darujmo reč

Posted on septembar 23rd, 2008 by orpheus.
Categories: sadašnjost.

Ovako.
Imam jednu dragu drugaricu koja zivi i radi u Francuskoj.
Imam tu istu drugaricu koja voli da dodje u Srbiju. Da dodje i pomogne.
Ta moja draga drugarica pokrenula je jednu akciju koju je nazvala “darujmo reč”.

Nije to akcija u smislu da se priča…već da se reč stvarno pokloni.

A kako se to poklanja reč?
Za one kojima to baš i nije jasno…reč se poklanja kroz knjigu, a knjiga je tu da se čita.

Eto, kad su pametne stvari u pitanju, ja nisam vičan da o njima pišem…ali sam voljan da se uključim i pomognem.
I uključih se, postadoh član ekipe.
Jedna akcija ekipe “Darujmo reč” odavno je završena, iako je ekipa bila malobrojnija nego što je sada. Obezbedjene su knjige za školu u Levosoju kod Bujanovca, i to prilično velika gomila.
Koliko znam, uskoro će nova akcija, uskoro će drugo selo, druga škola dobiti knjige koje poklanjaju dobri ljudi.

Evo prilike da pokažete da ste dobri, humani, da volite da pomognete.

Detalje sa fotografijama,  vezano za akcije koje su u najavi, ili o akciji koja je završena možete pogledati na sledećoj adresi.

http://darujmorec.blog.co.yu

Ekipa “Darujmo reč” čeka na vas.

2 comments.

Moja reka

Posted on januar 23rd, 2008 by orpheus.
Categories: sadašnjost.

Odrastao sam u selu kroz koje je proticala reka. Kažem proticala jer sada gotovo da je nema. Što bi rekli neki “curka” tek da se kaže da je reka.
Reka, koja je nekad bila bistra i čista sada se oseća na kanalizaciju koju izbacuju iz septičkih jama, po njoj plivaju plastične flaše od raznoraznih oplemenjivača, izbeljivača, itd. a u boljem slučaju po vodu to su boce Selinona, Zimola, Glifosava i ostalih insekticida, herbicida i sličnih stvari.
Reka, u kojoj je nekad bilo klenova i od kilogram-dva.*********Neću o ovoj  reci, previše emocija mi se aktivira kad krenem da pričam o ljudskoj ne brizi, nemoralu, ne svesti…Trudiću se da sačuvam tu reku u svojim sećanjima onakvu kakva je bila pre dvadesetpet-trideset godina.**********Dakle, reka sa čijih obala su se nadvijale vrbe spuštajući svoje grane gotovo do površine vode, reka iznad koje su leteli vilini konjici, reka koja je povremeno umela da procveta od igre insekata koji izlaze iz njene dubine.
Nije to cvetanje kakvo ima reka Tisa kad na njoj u junu-julu procveta tiski cvet, ali je lepo gledati kako iz vode izleću insekti i plešu nad površinom reke, a klenovi, ti divlji lovci na insekte, iskaču iznad vode i hrane se njima.
Na toj reci postojalo je nekoliko gazova, plićaka, preko kojih su ljudi iz sela prelazili na drugu obalu do svojih njiva. Podviješ nogavice pantalona iznad kolena, i pregaziš, ili u kolima koje su vukli konji, prevezeš se preko.
Postojao je i jedan stari, drveni most koji su izradili ljudi iz mog sela.
Sećam se tog mosta, možda pogrešim godinu, iz 1976-1977 godine. Kao dugačka  zmija pružao se nekih petnaestak metara preko reke na visini od par metara. Debeli drveni stubovi čvrsto su ga držali, a sam prelaz preko koga se hodalo napravljen je od neravnomerno rasporedjenih gredica, daščica. Sa jedne strane imao je rukohvat, za koga, pretpostavljam, nije bilo preporučivo držati se. Naravno, most je bio isključivo pešački i povezivao je pedesetak kuća sa druge obale reke sa selom, prodavnicama itd. Taj deo sela nosio je nadimak Hrvatska. Nikad mi nije bilo jasno zašto.
Sećam se i radova na izgradnji novog mosta, betonskog, sa gvozdenim ogradama par godina kasnije. Puno kamiona, buldožera, radnika…veliko slavlje na otvaranju mosta kad su radovi bili završeni.
Toliko dobro pamtim taj most koliko i prvu poplavu, godinu dana kasnije, koja ga je oborila.
Ne sećam se da je bilo ko od stručnjaka, arhitekta koji su izradili taj most ikada bio odgovoran što se srušio od prve veće vode. Godinama je stajao tako, prepolovljen u obliku slova M, preko njega su dovitljivi ljudi dogradili ponovo drveni i tako godinama išli preko. Sada je tu neki novi most…vode koja bi ga, možda, zaljuljala više nema.Svaki moj odlazak u ribolov počinjao je od mosta. Nekako me je put tako vodio. Uzvodno od mosta bilo je puno mesta sa većim dubinama, virova u kojima su se kupali dečaci tokom leta. Najdublji je bio oko pet metara. Samo je par hrabrih smelo da zaroni u njegovu dubinu i sa dna izvuče kamen kao dokaz hrabrosti. U vreme kad se niko nije kupao tu sam najčešće na višnju, dudinju, šljivu ili ribicu lovio ribu. Tu, uzvodno nalazila se i jedna vrba koja je jednu svoju debelu granu pružala gotovo do polovine reke. Često bih se popeo na tu granu, i odozgo, mušicom pipkao po povšini vode varajući tako klenove. Negde 1980-81 u tom delu reke, najčešće u drugoj polovini avgusta počeli su da svraćaju cigani čergari. Podizali bi svoje šatore i tu boravili. Po selu bi se obično digla frka kako iz njiva počinje da nestaje kukuruz, krompir, paradajz…što naravno nikad nije dokazano, sve se svodilo na tračeve rekla-kazala. Jednom prilikom dok sam “varao” klenove galama i pljuskanje vode mi je skrenulo pažnju. Tridesetak metara dalje u vodu su ušle mlade ciganke, gole, i kupale se, prskale. Ja sam ih pritajeno gledao. Prvo iskustvo sa golim ženskim telom. Oduševljen to sam ispričao svojim drugarima, narednog dana sva trojica sedeli smo na grani i čekali. Naravno, došle su.
Kako su dolazili, tako su nakon dvadesetak dana nestajali, i sa njihovim odlaskom prestajale bi i priče o kradjama. Sa dolaskom jeseni obično bi se iznova aktuelizovala priča o “mečki” koju bi vidjali kasno uveče oni koji su se vraćali iz prodavnice, verovatno “pod gasom”.
Nizvodno od mosta sve do crkve svete Petke koja od kad ja pamtim nikad nije izgradjena, završena niti me je interesovala njena istorija jer je pripadala drugom selu, bilo je puno plićaka, brzaka i tek po koji vir u kome bi se kupali mladji dečaci iz sela.
Najpopularniji vir bio je onaj  koji smo zvali “prva krivina”. U tom delu reke takođe se lovio klen. Pravilo je bilo loviti ga na skakavca i to bacanjem pred drugu obalu u hladovinu. Bilo je puno parčića, ribolovački mereno, do lakta. Tako smo pokazivali koliki su.U tom delu reke upecao sam najveću ribu. Klen, naravno, 2,1kg. Meren u prodavnici kod Muje, koji je kao dugogodišnji ribolovac, predsednik opštinske organizacije ribolovaca, uredno vodio evidenciju za nas iz sela. Najveća ulovljena riba donosila je i nagradu. Pecaljku. Jedino pravilo koje je važilo je to da je morala je da bude ulovljena u reci koja protiče kroz selo.
Tog dana brat i ja poneli smo kesu višanja, pa jednu u usta drugu na udicu. Sedeli smo na jednom starom panju koji je stajao sa tri strane u vodi, a njegovo korenje  išlo je  u dubinu reke.
Na dvadesetak metara iznad nas, baka (ne sećam se imena majka od Zareta, na žalost oboje su već umrli) zaustavila je krave da ih napoji i ujedno okupa. Moj brat je gledao kako to ona radi, a ja u moj i njegov plovak. U jednom trenutku njegov plovak jurnuo je u dubinu, ja vrisnuo: “imaš ga, vadi” -  on je udario kontru i štap je ostao kao ukopan. Kao da je zakačio granu. Brat je imao 9 godina ja 14. Uplašio se, vrisnuo…“bato, ja ne smem” - i počeo da plače. Uzeo sam njegov štap i uspeo da izvučem “ribetinu”. Trčali smo do prodavnice. On onako uplakan a opet sa osmehom, ja sav srećan uleteli smo u prodavnicu kod Muje i bacili ribu na sto. Još par minuta bacakala se, što je bio dovoljan dokaz da je ulovljena u našoj reci.
U vezi sa tom ribom, i dan danas kad krene priča o ribolovu brat i ja se “posvadjamo” ko je u stvari nju upecao. On ili ja, ja ili on…svako je imao svoje zasluge.Otprilike u to vreme, naravno oko mosta, upoznao sam i Anitu devojku kojoj niko iz sela nije smeo da pridje, a meni je postala….i ostala prava drugarica. O njoj i načinu na koji smo se upoznali pisao sam početkom decembra. Sećate se, ono “Ne, hvala”.**********Vreme je prolazilo, ja sam rastao, reka se smanjivala…kad odem u selo, leti, prošetam do nje. Pored novog mosta još uvek stoje tragovi starog polomljenog.
Obale reke urasle su u šiblje, ševar…pored obala nabacano svakakvo djubre, povremeno neko prodje i baci šibicu pa to zapali i izgori. Ako se duže vreme ostane na jednom mestu, vrlo je verovatno da će neko naići traktorom vukući cisternu sa fekalijama iz septičke jame koju će jednostavno pustiti niz vodu.
Do virova uzvodno gotovo je nemoguće doći od šiblja, a o ni koji su dolazili do njih sportski su izlovili klena,  dinamitom, jer klen nije mogao ni uzvodno ni nizvodno zbog plićaka.Gazevi više nisu aktuelni, svi prelaze preko mosta.
Brzaci nizvodno postoje ali se mogu preskočiti jednom nogom.
“Prva krivina”  je još uvek prva, ali više nije vir, već plićak koji je voda sama stvorila.
A klen…ima ga, samo se više ne praćaka na udici kad ga izvadiš.
Kao da jedva čeka da ga neko izvuče iz te vode.   

20 comments.

Re - nije nota - RE-post

Posted on januar 15th, 2008 by orpheus.
Categories: sadašnjost.

Blago nama, malo-malo pa izbori, tako da nam postovi koje posvetimo izborima nikad ne gube na aktuelnosti. Eto, iz rukava vadim jedan prošlogodišnji, tek da ispunim današnju obavezu.
A, onako iskreno, i u trendu je. Čuješ režiser radi RIMEJK, pisac radi REPRINT, političar traži REPLIKU…pa evo vam REPOST, a vi vidite šta ćete sa njim.

Treba izdržati…ali stvarno.
Sreća moja pa jaDni servis ne pratim (al’ uzeće mi pare za pretplatu sudskim putem izgleda), još samo on bi mi falio u poplavi svih TV kanala pa da mi zabiberi ovih desetak dana koliko još ima do spasenija. 
Iskreno verujem da i vi mislite slično i da ćemo stvarno biti spašeni nakon 21.1. 
Ako nikako drugačije, ono od predizbornih marketniških akcija, nedorečenih obećanja i ostalih iluzija.

 Okrenem b92 smeši mi se gospodin koji kaže

“zato što život ne može da čeka”…

a ja se zamislim jer… život stvarno ne može da čeka. Prodjem pored ogledala i pogledam sede na glavi…život stvarno ne čeka. Odem tako u grad, šetam i gledam okolo. Plakat do plakata, plakat preko plakata…silne pare potrošene…
Gledam prolazi život…oni su bili na vlasti al ne zadržaše ga, ma ne usporiše ga, bar ne ovde kod mene…i odoše mi neke godine zalud, a život stvarno neće da čeka. Baš da vidim ko će da ga zadrži. I tako ja dodjem iz grada, kliknem na pink, kad ono izleti reklama

“od nas zavisi”
I ponovo  pustim sebi film. 
Kako bre to od vas zavisi. Valjda OD NAS zavisi. Ako mi ne radimo i ne damo vama glasove…šta ima od vas da zavisi. Nije mi jasno, al ajd. Nek zavisi, samo da zajebemo nekako ovaj život koji ne može da čeka. Neka mu napravimo neku privremenu stanicu dok stignu nove generacije koje će bolje umeti od nas…i, sigurno, od vas. 
I opet odem u šetnju.Plakat do plakata, plakat preko plakata, izlozi zatvorenih prodavnica ulepljeni…silne pare potrošene…
Al’ izbori su. Neka su, nisu ni prvi ni poslednji, a za dve nedelje će i drugi krug. Što da radimo posao od jednom…
Gledam grad, gledam januar…ni januar nije kao što je nekad bio.
Amer tumači krivo je globalno zagrevanje, a kad mu kažu “ajd brate smanji malo zagrevanje i te gasove” on neće…otopiće se polovi, porašće mora, al njega boli kurac za to, jer izgleda više veruje bratu Rusu koji kaže “uslediće novo ledeno doba”…i tako šetajući dodjem kući, uključim Košavu, jedan poručuje

“vreme je da Srbiju povedu novi ljudi”.
I opet mi zada glavobolju. Stavim naočare na oči i buljim u TV. Jebi ga, tražim nove ljude. Al ne vidim. 
Ček, uzmem iz filatelije lupu, ona baš sitne stvari uveliča….stavim je ispred cvikera…mućak, ne vidim ni jednog novog. Ćale mi je lovac, dohvatim i njegov lovački dvogled, da uveličam još malo…Ne pomaže. Idem i kupim televizor sa najvećim ekranom. Možda se napravi mesta za nekog novog…Ali…isti likovi brate od kad znam za izbore. U svakoj stranki. I pitam se onda, ko su ti novi ljudi koji će da povedu Srbiju. 
Novi bi trebalo da budu novi, koji nikad nisu vodili politiku…al u Srbiji izgleda nema takvih. Ili možda ima, i misle svojom glavom.
Naravno, da bi izlečio glavobolju drmnem onako s nogu dve kleke, domaće mučenice, i u šetnju gradom.
Plakat do plakata, plakat preko plakata…silne pare potrošene.
Nadišem se malo ovog čistog vazduha jer “srećom” ni jedna fabrika ne radi pa nema dima, smoga,(s tvoga možda i ima ako se nisi prao) sumpora, i čadji, sve je u normalnim količinama (bar tako javljaju na vestima) dodjem kući, otvorim novine a sa cele strane me spiči u čelo reklama

“vredi se boriti”
I ja ponovo dobijem glavobolju. Od razmišljanja, naravno. Vredi se boriti, al protiv koga? Nikako da vidim tog neprijatelja…koliko znam, poslednji put rekoše javno na tv da smo ga pobedili. Dakle, nema više protiv koga. Možda se vredi boriti jedino protiv sebe i sebi sličnih. Ja kad bih pobedio sebe, bilo bi mi ko da je Partizan roknuo zvezdu na sred marakane sa 3-0, al to nije bilo…niti će da bude.(u medjuvremenu se desilo i to čudo Partizan roknu zvezdu sa 4-2 i to na marakani, i mogao je da da još pet komada, barem) Dakle…ni protiv sebe ne vredi. Ako Partizan dobije zvezdu, možda i promenim mišljenje. (ova rečenica izgubila je smisao, al nisam hteo da je brišem)
I odem u šetnju gradom.
Plakat do plakata, plakat preko plakata…silne pare potrošene.
Gledam narod, svi negde žure…svi nešto jure. Pitam jednog…jurim dečiji dodatak, ne radim pa mi je to preko potrebno. Pitam drugog…ne radim, jurim tržište rada mi uplatilo…trećeg..penzija stigla, čudi me, niko ne pomenu platu, ali to je verovatno zato što oni koji primaju platu rade u vreme dok šetam..i tako klaj-klaj vratim se kući, a sa avale čujem

“Srbijo, glavu gore”
Jeste, glavu gore…al kad god digneš glavu ili digneš glas Srbijo, dobiješ po nosu. Ono jeste da na kraju pobediš…al boli.
Boli i nos i dupe. Jer kad te opale po nosu ti moraš da se sagneš…i izložiš dupe pogledima gospode iz EU, MMF, SSČ (sedam svetskih čuda), MZ, i ostalih skraćenica koje jedva čekaju da te zaskoče jeftinim kreditima sa grejs periodom, i svakojakim zajebancijama, koje naravno trebaš da vratiš…nekad.
U medjuvremenu dodje žena “daj pare“…sagnem glavu i dam…guram ruku u džep koji je pocepan, pa prešiven da bi mu napravio duplo dno da sakrijem nešto…jer ova moja, kad hoće pare, opasnija brate od MMF…krio ne krio, nadje ih.
Zato, glavu dole i polako u šetnju gradom. Možda me nešto pogodi u nju, pa počne da zvoni za uzbunu…i možda Srbija digne glavu…al ne protiv sveta, nego protiv sebe i nas u njoj. I slušam sa govornice neko viče “Srbija ima snage”...iz druge ulice prolazi vozilo sa zastavom i velikim zvučnikom sa koga se čuje “Živela Srbija”…u susret mi ide dečkić, nema 2O godina, svako veče ga vidjam na vestima…ali ni on nije novi čovek. Gledam dalje, iznad kineskog tržnog centra stoji velika reklama narandžasto bojena na njoj napisano
“Imaš glas(OVNE) mogućnosti… KO je, bre, taj da me zove ovnom…s kojim pravom…e, ovaj OVAN neće da da glas…sitan je i ne čuje mu se glas u stadu, neugledan je i nema zvono oko vrata, nema jer su zvona odavno podeljena, a za manja zvonca i dalje vlada grabež, grabež pa glasniji ovnovi prikupiše gomilu zvonca koja različito zvone…i u različite boje obojena, ima plavih, crvenih, žutih, narandžastih…kako se na koju stranu se okreneš tako novo zvonce prikačiš …i onda…nama tamo neko “imaš glas(OVNE) mogućnosti. Imam…al ne dam. 
Moj glas ima da peva svoju pesmu …”tri livade, tri livade, nigde lada nema…” samo se u ovoj pesmi ne pominje jedna šljiva, već kruška. 

I onda, oko mene počne da se okreće i vrti u krug, glava puca, poturaju mi letak siguran glas, guraju olovku u ruku, pruža kalendarčić, zastavicu, vuče levo, vuče desno, vuče u centar, “bez Kralja ne valja”. 
Ivice izadji već jednom na taj centaršut, goooolll u 87. minutu, Amelija - golman dade nam gol,  ne valja ni sa Kraljem…i da mogu da se uspavam i probudim se 22.1 i odem na slavlje. Brat mi slavi rođendan. I briga me za izbore….niti će doći novi, niti ćemo prevariti život da sačeka, niti ću da dignem glavu kad žena traži pare a ja iznova param džep da iz tajne pregrade izvučem deci za užinu, niti se vredi boriti jer od mene ne zavisi…a mogli su lepo one silne pare što potrošiše da daju gladnima, bolesnima, bolnicama….tamo više trebaju nego izlozima prodavnica u koje niko ne gleda. A sve ovo samo da prestane ova glavobolja…i da Kralj jednom pošteno krene na centar šut.
************

Godinu dana kasnije, zima, leta gospodnjeg 2008. mada je i ta brojka relativna jer neki naš iz Bora priča da je u stvari 5 iljada i neka godina, ponovo ista priča, ista lica samo druge parole.

O magli neću da pričam, al svakog jutra kad se probudim i krenem na posao po ulicama magla, a umio sam se, majke mi. Zimski dan je kratak, magla se taman podigne, ono dodje noć i ponovo padne.  Što li je  magla ovih dana, i gde se dedoše guske. Nije valjda da još uvek spašavaju Rim, pored toliko toga što je za spašavanje.

Nećemo, naravno, da jurimo guske, iako je magla, ali nam ne preostaje ništa drugo moramo da nastavimo SVIM SRCEM, jer država, to nisu zidine, nego ljudi. ŽIVOT JE ZAKON, a mi samo jedan život imamo, kakav je DELA GOVORE. Zbog svih bivših, i sadašnjih dela, a ZA JAKU I STABILNU SRBIJU u budućnosti, potrebno je da još puno vode protekne rekama da bi mi koji znamo da PORODICA JE SNAGA SRBIJE, polako IZ NARODA, ZA NAROD krenemo, laganim korakom na svetog Jovana, i pomognemo da bude bolje.Zato, pošto već IMAŠ GLAS(OVNE) MOGUĆNOSTI, zaokruži po svojoj savesti…..na njihovu ne možeš da utičeš.

2 comments.

Đaci i učenici

Posted on januar 14th, 2008 by orpheus.
Categories: sadašnjost.

U vreme kad smo bili Titovi Pioniri znalo se djak je da sluša, učitelj, nastavnik, profesor da predaje gradivo, i boga mi podvikne, kad treba. Mi to poštovali.
Retki su bili oni koji nisu umeli da pozdrave svog uču, nastavnika, profu, ali se i znalo da su to oni budući “problemi” koji su kasnije prerasli u…aj’ neću o njima.

To u vreme jednopartijskog sistema, jednopartijske diktature, tiranije itd.

Dolaskom demokratije u zemlju promenila su se i shvatanja prava, obaveza, poštovanja, morala.
Svega.
Samom promenom svih tih shvatanja počelo je i srozavanje sistema vrednosti, kao logičnom posledicom, pretpostavljam, složićete se.
Šta se dešava?
Malo malo pa se čuje da neko traži svoja prava, ne pitajući se da li je odradio svoje obaveze, bitno je da zna da ima prava na to i to.
Malo malo pa se na TV ili u novinama objavi kako je neki učitelj, nastavnik, profesor “seksualno uznemiravao” učenice, pa čak i učenike.
Tako stigosmo do onoga što sam, u stvari, hteo da kažem.
Skoro na vestima objaviše da su neka deca protiv profesora fizičkog podnela prijavu zbog “seksualnog uznemiravanja”.
Kažu, “dodirivao ih nepristojno”.
O, bože, a šta treba da uradi profesor kad sadašnja omladina, kilavci, ne mogu da preskoče kozlić. Naravno, pomoći će im tako što će ih pridržati, da, kukavni kilavci, ne slome vratove i da profesor posle bude kriv jer nije preduzeo mere bezbednosti.
Odmah sam se zapitao kakvo je to “pristojno dodirivanje”.
Sad on njih “sexualno uznemirava nepristojnim dodirima”, a njih mrzi da ponesu patike, šotrseve, majice, verujem da profesori čak dozvoljavaju i trenerice za časove fizičkog (vaspitanja).
Što li se zove još i vaspitanje kad smo fizički, potpisujem i počinjem prvo od sebe, nevaspitan, nije mi jasno. Da smo vaspitani, ne bi nam amerikanci prodavali muda za bubrege rešavajući problem naše fizičke nevaspitanosti samo njima znanim “uspešnim” dijetama, a po statistikama oni spadaju medju najgojaznije na svetu. Namerno ne rekoh nevaspitane.
Eh, prava, prava….ih, obaveze.

Prekjuče na vestima objaviše da je grupa učenika sa roditeljima podnela prijavu protiv profesora zbog “seksualnih insinuacija” i sličnih stvari. Kad sam pročitao ime profesora, stresao sam se od besa. 
Jedina rečenica koju sam izgovorio tada glasila je “nije moguće”
Juče, na vestima direktor škole i profesor demantovaše to, uz napomenu da je prijavu podnela grupa učenika koja ima jedinice iz Hemije.
I onda mi je sve bilo jasno. Vratio sam se u  2. razred srednjeg usmerenog obrazovanja, jedini kad mi je taj profesor predavao Hemiju. Prva ocena koju sam kod njega dobio, nenaviknut na njegov sistem rada, bila je jedinica. Kec, ko vrata. Naravno, prilagodio sam se, brzo, krenuo sa peticama i imao peticu na kraju. Znam njegov način rada, kriterijum ocenjivanja i ne čudi me što u tom odeljenju ima dosta jedinica iz hemije. Čovek traži da se zna, i pri tom ne priznaje veze i vezice.
To je profesor koji je u moju školu putovao svojim kolima dvadesetak kilometara, i koji je UVEK kad bi sustigao nas djake pešake stao i povezao nas do škole. Taj profesor ima kriterijum da  pre početka časa, ako osetiš da nisi spreman, možeš da kažeš “profesore, ja nisam spreman za današnji čas, učio sam to i to”, i ne odgovaraš, i ne dobiješ slabu  ocenu.
Protiv takvog profesora neki dadoše sebi za pravo da napišu prijavu iz razloga što ne kapiraju an, en, in, il i slične nastavke.
Uzgred, setim se, nekad je i nama lepo objašnjavao, na primeru razliku izmedju Danijela i Danijele, za one koji nisu mogli da razumeju.
Razlika u nastavku nastaje tako što “Danijel ima brkove, a Danijela grudi”. Samo što to mozak sadašnjih klinaca, koji znaju svoja prava, ne može da shvati, a ja se pitam, moguće da je  zbog starosti profesor pogrešio, možda ne ume da prati trendove u nastavi, možda je trebao da umesto grudi kaže sise, pa bi tada svima bilo jasno…jbga, i Danijel ima grudi. Ono, ako sitničarimo, ima i sise, al nisu ko Danijeline.

Naravno, da bi mi laknulo duši jutros sam prošetao do škole, iako su djaci na raspustu profesor je bio u zbornici, sa još par kolega i direktorom škole.
- dobar dan, profesore.
- o, dobar dan, kako je moj učenik?
- eto, vaš učenik je, profesore, čuo na vestima i svratio da vam kaže da imate njegovu podršku. Znam da ste u pravu, i drago mi je što sam bio vaš učenik.

Demokratija:
Dajte mi prava,  obaveze svi imaju.

8 comments.

1988.

Posted on januar 3rd, 2008 by orpheus.
Categories: sadašnjost.

Juče sam u mislima odlutao daleko unazad, eto, punih 20 godina. Na dan kad sam učinio  nešto na šta sam ponosan. 
I da se odmah razumemo, ponosan sam ja i na svoje greške, nikad ih se nisam stideo, ali sam ih priznavao.

Dakle, te godine živeo sam u selu i sa drugovima dogovarao doček Nove godine.
Bilo je komentara da li ćemo u seoski dom, da li ćemo živu svirku naših drugara ili ćemo kasete i ploče…šta će se jesti, ko sve dolazi.
Uglavnom, jedan deo organizacije dolazio je i meni na deo.

Moja porodica imala je malu  prodavnicu, a ja zbog malo većeg obima posla tog dana pomagao služeći mušterije.
U prodavnicu je došao majstor Sava. Penzioner. Stolar, od njega je moj otac učio zanat
Majstor Sava je jedan čikica sa sedim brčićima i sedom glavom, imao je šezdesetak godina.
- Maradona, pomažeš, a?
Zvao me je Maradona jer sam mnogo voleo da igram  fudbal, a on bio jedan od najvatrenijih navijača našeg lokalnog kluba.
- Radim, čika Savo, treba da se zaradi neka parica za doček . Izvoli, šta treba?
Nabrojao mi je “iće i piće” u prilično velikim količinama.  Prosto sam bio začudjen zašto toliko kupuje pošto sam znao da on živi sam . Nije imao naslednike, žena mu je umrla pre par godina, a on sve što je imao rasprodao, da bi mogao mirno da umre. 
- Evo, izvoli čika Savo. A što ovoliko, očekuješ li goste večeras? brinuo sam ja tudje brige.
- Ma ko će meni, sinko, da dođe, pa i sam znaš da nemam ni kučeta ni mačeta. A eto, volim da svega imam. Ko zna, možda deda Mraz reši da svrati do mene i povede neko društvo, da pojedemo ono prasence i popijemo ovo piće. Nego, upiši mi ovo, molim te, do penzije, valjda mi Dobrosav poštar donese odmah posle nove godine.  
Kiselo se nasmejao, a ja mu brzo spakovao to što je kupio i upisao u svesku za veresiju. 
Jeste, uzimao je na veresiju, ali je bio najredoniji platiša od svih dužnika. Odmah po prijemu penzije plaćao je račun a za njega šta ostane, i tako do naredne penzije.
Pogledom sam ga otpratio preko ulice gde je zašao u svoj sokačić.
Bilo mi ga je žao. Toliko, da je u duši počelo da me izjeda. Što je više ljudi dolazilo sve je bila opuštenija priča, sve više bilo je smeha…samo sam ja ćutao misleći na starog majstora i njegovu samotinju.
Oko 20.00 kod mene su svratili Magare i Paja, a onda svi zajedno otišli u seoski dom na žurku. Nas dvadesetak, naravno, bilo je i devojaka. Vriska, cika.
Oko 21.30, jednostavno sam ustao, obukao jaknu i pošao napolje. Za mnom su krenuli, naravno, Magare i Paja.
- ti reče nemaš petarde,a, a sad ćeš bez nas da bacaš? - vikali su u glas, verovatno izgubivši osećaj za jačinu glasa od silne buke u sali.
- pa nemam, ne mogu više da sedim, dosadno mi je. Idem kući.
- ih kući…pa vidi Bilju veterinarku, uzvrtela se oko tebe, a ti je ne fermaš ni 2%
- pusti Bilju, idem kući. Ne ide mi danas.
- Ti nećeš kući, znam te - reče mi Magare - imaš ti nešto drugo u planu, kod koje devojke ćeš?
- imam, ali da nikome ne kažete.Nije devojka u pitanju, idem kod majstor Save. Žao mi čoveka, ne mogu da dozvolim da bude noćas sam kući.
- ih ti i tvoj obožavalac, “Maradono”….idi kad nećeš sa nama.

I odoh. 
Sneg je škripao pod nogama, mraz štipao obraze, dok se na crno-belom šalu koji mi je bio uvijen oko usta hvalalo inje. Iz svake kuće čula se je muzika i veselje, povremeno bi odjeknula koja petarda, i zalajao neki seoski džukac u daljini.
kuc…kuc…kuc.
Otvoriše se vrata, i iz njih izviri seda glava

- MARADONOOOOO….OTKUD TI OVDE????
- Čika Savo, ja dodjoh, da pojedemo to prasence i popijemo piće.
- Maradono, Maradono…a žurka, a devojčice…a disko?
- Ima vremena za devojčice, čika Savo. Večeras slavim sa tobom.
Udjosmo u kuću. Sa TV-a je išla muzika, narodnjaci, prvi program.
- Sedi, sad će Čkalja i Mija, da se smejemo zajedno.

Sedeli smo, pili bambus, pričali o fudbalu, naravno, povremeno o devojkama, on mi pričao kako je to bilo u njegovo vreme, do ponoći.
Palo je čestitanje, uz najiskrenije želje, kako to obično biva.

I baš kad smo nazdravljali novoj godini, podižući ko zna koju po redu čašu bambusa, pred kućom su počele da gruvaju petarde. 
Tačno sam znao šta se desilo. Ona dvojica, Magare i Paja, nisu mogli da drže jezik za zubima. 
Celo društvo sa žurke skakalo je po dvorištu i pevalo navijačku pesmu

“majstora Sava leeeee, majstor Sava lee, majstor Sava leale”.

Nisu ni sačekali da čovek čestito otvori vrata, nagrnuli su “k’o gladni” unutra.
Majstor Sava ih je gledao suznih očiju, propuštao pored sebe unutra, i kad su svi ušli rekao:

- udjite, deco, udjite. Dobro mi došli.

U kući kod majstora svi zajedno ostali smo blizu dva sata. A onda krenuli nazad u seoski dom.
Sve nas je redom zagrlio i poljubio, a kad smo se rastajali na kapiji rekao mi je:
- Maradono, hvala ti, ulepšao si mi ovaj dan i moju samotinju.
- Čika Savo, nisam ja kriv za ovo. To su Magare i Paja uradili.
- Heh, njih dvojica….ko da ja ne znam. Da ti nisi došao, ne bi ni oni za tobom. Sve jedno, hvala i njima.

Davno je bila 1988. godina, davno sam otišao iz sela, majsto Savu vidjao tek po nekad u prodavnici, ili bih na utakmici čuo njegov glas: “Maradonoooooo!!!”
Pozdravio bih ga, mašući mu rukom, a on meni uzvraćao dugim aplaudiranjem, kad god bih postigao gol.

16 comments.

Dve’iljadita

Posted on decembar 31st, 2007 by orpheus.
Categories: sadašnjost.

Davno … davno, možda i ne tako davno, služio sam vojni rok u čuvenoj Titovoj gardi. Govorili mi:
- blago tebi, u gardu idu samo najlepši momci - i ja blistao od sreće.
Nisam ni pretpostavljao da ću tu naučiti puno pametnih stvari, na stranu priča da je celo selo samo o meni pričalo kako sam lep i odabran za gardu.
Posle puno, puno godina, setio sam se jedne pametne izreke koju sam naučio tamo.
Išla je otprilike ovako
“ko o čemu, kurva o poštenju, zastavnik o unapređenju, a vojnik o skraćenju”.
E, slušajte dobro, pardon, čitajte dobro.
Pored svih uspeha bilo je i neuspeha - doduše, ne mojom krivicom (ko je još toliko lud da prizna da je sam zajeb’o ima puno drugih koji mogu da budu okrivljeni)

Bez smeha molim - nisam valjda lud da priznam kako sam kriv sam za greške!

Beše 14. oktobar 2000. godine i trebalo je da krenemo na službeni put.
Dve kolegenice, i srećnik, tj. ja.
 
Plavuša sa telom koje je govorilo “uzmi me, ali odmah” i bila brineta, visoka bez malo ko Raza Mujanović, sa glavicom kao Penelope Kruz, a usnama ko Andjelina Džoli. Ladno sam kad god bi bacio oko na njene usne zamišljao kako obavijaju…. dobro, de, znam da znate šta sam zamišljao, zato neću da napišem, dodajte sami kako vam se svidja.

Taman da udjem u auto, pozva me moj drugar i stari kolega Toma.

- stani časkom, da ti kažem nešto. Sanju možeš da kresneš, ali je uslov da ti da trofej, ili ga uzmeš sam, a kako nikome nije…bićeš glavna faca kad se vratiš. Samo, moraš da daš dokaz, nema prazne priče.
Za vas koji ne znate…. Sanja je brineta
- Olju nemoj slučajno da si?!!?? Okrete se i ode.
E, jebem te blesavog i blentavog… zar se tako kolega i ortak šalje na put. Nemoj da je kresneš… a ne reče mi zašto.
Nedelju dana  bili smo u BGD u jednom hotelu. Imali te kurseve (nemoj neko da je pročitao kurceve - slučajno, jer sam samo ja imao to, njih dve trebalo je da ga dobiju).
Uveče smo šetali po BGD, zezali se po kafićima, ja koristio priliku da Sanju nehotice (kao) pipnem nogom…rukom, ili kad ulazi u lift ja onako kulturno levom rukom je pustao ispred sebe a desnom nežno po guzi. Jbga, nikako nije reagovala. Tad mi je puk’o film, kao kad Fuji stavljaš u Smenu 8 ili Lajku… pa sam sebe psovao u bradu rečima:
“jebem te Titova gardo, zar si ovakvog lepotana imala”.
Posle četiri dana odustao sam, ona stvarno ne da nikome, doduše, kasnije sam saznao i zašto, ali o tome ili drugi put, ili neću uopšte…njena je, mogla je da da kome hoće, odlučila je da ne da nikome osim onom bumbaru srećniku….
Jedne  večeri, vraćamo se iz grada i Olja se ponudi da dodje kod mene u sobu da gledamo neku jebenu špansku seriju. Šta ću, primim je ja u sobu, kulturno, kao pravi domaćin, sednem na stolicu, ona se najpre onako nalakti na krevet, a potom kad se opustila i leže.
Gledamo seriju i pričamo o svemu…čak i o Sexu.
Ali, mene kopka ono što Toma reče i ne pružam se. Neću vruć kesten u ruku.
Završi se serija, ode ona, ostadoh ja sam da mislim kako sam pravi drug, kako sam ispoštovao Tomine reči misleći da možda on ima nešto sa njom.
Za nesreću…7 dana kursa prodje tek tako, ja ne kresnuh ni jednu ni drugu, ma ni jednu sa strane, osta suvog kursa.
Samo suvo znanje i sertifikat, sa OOOOvolikim pečatom, u koji kad god pogledam setim se da pored dve ribe nisam kresnuo ni jednu.
Prođe par godina od tog dogadjaja, krenemo priču o ribama koje rade u firmi, naravno pomenusmo Sanju koja ode preko grane, opsovasmo debelog bumbara sa kojim je otišla,  i Olju koja ostade sa nama.
Setim se Tominih reči i pitam ga
- dobro čoveče ja je nisam kresnuo zbog tebe.
- a što zbog mene, ja nikad nisam imao ništa sa njom.
Pomenem mu ja detalj kad mi je rekao što je rekao, a on se samo nasmeja
- pa jebo te, ne bi je valjda, znaš šta se sve pričalo za nju i ono što radi ustima i na licu!!!!
- ma jebo ja tebe, a zar ti nisi čuo da može da se kresne i otpozadi,  što bi joj gledao lice!!!!!???

Smeh, pivo po pivo, i pade dogovor, ili opklada, ili šta li već…. da ko je prvi kresne dobija ručak ili večeru od onog drugog.

Nas dvojica - obojica iz Titove garde, lepi “ko upisani” (nisam rekao upišani, nemoj neko da se nasmejao ni slučajno), krenuli da je osvajamo…nagovaramo, da ne kažem, lomimo srce.
Jurnjava ujutro ko će prvi sa njom na teren, podmićujemo šefa voznog parka da da bolji auto i tako to.
Ja vozim, njoj ruku na koleno, ona prekrsti noge…ma jedndom, dva…tri…pet…ma NI JEDNOM!
Do pre par dana odbijala me je rečima“jebi se sam, pederu, kad sam ja došla da ti je dam ti si se pravio kao da nisam tu, pričao mi o Fernandu koji se razvodi sa Lolom, a sve zbog Grasijele njegove majke koja se smuvala sa Alonsom Lolinim ocem” - (kud upamti sva ta imena pitam se sve psujući sebe u bradu

10 comments.

Bezobrazno

Posted on decembar 26th, 2007 by orpheus.
Categories: sadašnjost.

Pre nego krenem u ozbiljno pisanje, moram da vas upozorim. U ovoj priči radi se o odbrani časti. I moram da vas upozorim još na jednu stvar, ova priča je bezobrazna.

Stalno o njoj, svi kukamo kako smo časni, junaci, muškarci i slično….e, Boga mi juče mi se baš ukazala prilika da je branim…ili izgubim.
Čast, junaštvo…muškost.Krenemo tako ujutro rano kolima na teren. Obilazak nekog poljoprivrednog gazdinstva.
Ona da vidi ne javlja li se slučajno ptičji grip, da izmeri veličinu jaja i još neke zezalice… ja da vozim, ko mi kriv kad nisam učio za doktora veterine.Puno puta do sada smo se vozili…i uglavnom sam bio izvozan….a sve zbog jedne osvete jer 2000-te nisam iskoristio priliku koju mi je sama dala. Naime, tada smo bili u BGD na nekom seminaru 5 dana u hotelu Park. Jednom prilikom došla je kod mene u sobu, izvalila se na krevet i gledala TV a ja…častan i pošten pričao joj o utiscima sa seminara i “kupljenim znanjima”.
Kad se vratili sa seminara išli na teren ja joj povremeno dirnuo ruku…koleno…ali ništa. Čak mi je i rekla “dobićeš je kurac…kad sam došla kod tebe i htela sama da ti dam, ti nisi uzeo”.
I tako evo nekoliko godina. Do juče.A juče…došla ona na posao…suknja, pokratka, jakna…krenemo na teren, ja opet menjač, koleno…ruka. Ona ćuti.
Ja opet koleno…unutrašnja strana butine…ona raširi noge…vrućka butkica…ona rukom pritisnu onu polugicu i sedište pade.
Trgoh ruku.
“šta je pizdo…opet ćeš da bežiš” i podiže sedište.
E tu proradi moja čast i muškost…nazad ruku na koleno, suknja krenu naviše…ruka naviše…čarape.Jebem ti čarape. Zabih nokte u njih i povukoh. Pukoše.
“eeeeeeeeej, platićeš ih, da znaš” Pomislih u sebi…pu, jebem ti predigru.
Pazi…sve vreme vozim i kibicujem zgodan parking na auto putu.
Ovaj mučenik već uveliko gura pantalone. Hoće da izleti napolje…ne mogu da ga zadržim nikako. A i kako, kad mi jedna ruka na volanu, druga već stigla u “ofsajd” njenog toplog medjunožja.
Jebem ti život…kad se veselim da se izveselim do kraja.
Izvukoh ruku i pokidah i gaćice.
“pa neeeeeeemoj, breeeeeee, kako ću bez gaćica”.“ćuti…kupiću ti druge”Dodir srednjeg prsta na njenom zrncu graška veza joj usta.
Samo se je ugrizla za donju usnu i sklopila oči.Njena ruka bila je na mojim pantalonama. Drhteći, tražila je način da mi otkopča dugmad na farmericama. On joj je puno pomogao, bukvalno je izleteo iz pantalona,  a ja kolima uleteo na parking.
Strast koja je tinjala punih sedam godina bukvalno je iskočila iz nje. Odgurnuo sam sedište unazad što sam više mogao. Oborio ga i ispružio se.Ona se popela na mene i kao da je godinama jahala na rodeu…..gore…dole…u krug…ah…oh…
Od sokova koji su curili iz nje…i onih drugih na farmericama su ostale fleke.. Sreća te mi supruga radi drugu.
U povratku sam svratio kući da obučem druge pantalone.
Farmerice odmah ubacio u kadu, zalio vodom i na njih bacio Ariel.
Opravdanje imam. Pregled pilića.
Jebem ti nokte…grebala je kao mačka….grudi su mi kao da su me bičevali, toliko tragova noktiju je na njima. Ni njena guza nije bolje prošla, baš je evo gledam kako ne može da sedne kako valja i smejem joj se…a pitam se ako me žena pripne večeras pa vidi grudi šta da kažem. Skočila neka koka na mene dok smo ih testirali na ptičji grip…možda mi i prodje opravdanje.I nema veze što su prolazila vozila…što su kamiondžije stiskale one svoje vazdušne sirene…Jedino brinem šta ako neko prijavi službeno vozilo.
No direktor je mlad čovek, razumeće.

14 comments.

Kućni ljubimci

Posted on decembar 25th, 2007 by orpheus.
Categories: sadašnjost.

Ko od vas ima nekog kućnog ljubimca.
Čuva li neko od vas neku posebnu zverku, pošto verujem da zveri o kojima danas pišem svako od nas ima.
Neko je nosi u džepu pantalona, neko u novčaniku, neko medju uredno sklopljenim papirima…neko je bio dovoljno jak da je stavi u fasciklu, pa onda u šifonjer, daleko od svetlosti dana i izloga prodavnica.Verujem da svako ima barem po jednu, neko jednu, neko više njih.Na prvi pogled ne izgledaju opasno.
Lako se love, jednostavnim ulaskom na vrata koja sama mame da udješ kroz njih.
Staneš ispred ona te rigistruju kao potencijalnog vlasnika neke od zverki i sama se otvore.
Bukvalno te nevidljiva sila odvuče unutra.
Kroz pola sata ili sat vremena, izlaziš kroz ta ista vrata, orošen kapljicama znoja koje cure niz čelo čvrsto stežući zver u rukama.Koliko je opasna, saznaješ već pri prolasku pored nekog od izloga sa zanimljivim garderobnim stvarčicama…cipelama…osetiš trzaj koji polazi iz džepa pantalona ili sakoa, možda torbice koju nosiš na ramenu.  Bukvalno te odvuče pred izlog. Gledaš u njega širom otvorenih očiju, dok tvom novom ljubimcu cure sline od želje da ti pokaže svoju zahvalnost.I udješ…i izadješ.
Bezbolno čak… noseći u ruci kesu sa cipelama, kravatom…košuljom… koje dok nisi nabavio zver nisi mogao da kupiš.

Tvoja zver je kao narkoman ili još bolje nimfomanka.
Navučena je na pos terminale. Što je češće provlačiš kroz njih ona sve više traži….tebe ništa ne boli, imaš šta ti je potrebno…sve dok ne dodje pismo.
Pismo je nastalo kao posledica snošaja izmedju zveri i pos terminala.
Stiže nakon mesec dana, nekad i pre, ali je dovoljno razvijeno da ti stavi do znanja koliko je zver, koju si s ponosom nabavio, opasna.Zver se hrani šuštećom valutom. Nju vrlo često nemaš ili nemaš dovoljno da nahraniš zver koja jede sve više i više, sve dok jednog dana ne dodješ u situaciju da odeš i promeniš zver.U savremenom svetu, neki umni ljudi, naziv za zamenu ljubimca našli su u reči
REFINANSIRANJE.I tako….zver jede, ti se jedeš…a onima koji proizvode zveri ide odlično.
Kamata…zatezna kamata…kamata na dozvoljeno prekoračenje…kamata na prekoračenje iznad limita…deblokada računa…sve dok ne pročitaš “sudski troškovi”.Otkud…kad nisi posećivao sud?
Justicija je slepa, i da si je posetio ne bi te videla…a toliko obaveza ima da nema kad da pamti glasove, vapaje u pomoć…molbe.

I onda dodju Justicijina deca u liku sudskih izvršitelja.
Uzmu ti…tv…dvd…muzički stub…frižider (naravno, prazan, jer, zver je pojela sve)…E, ja sam se svoje zveri rešio.
YUBA…istekao rok, nisam podneo zahtev  za novu
HVB dinacard…izrefinansirao jednom i prepolovio je makazama
HVB maestro…istog dana kad sam završio sa ovom pre nje
National Bank of Greece…dva dana pre prethodne dve, refinansirajući ih onom sa dva ukrštena čekića
Visa revolving…napunjena do maksimalnog limita i stavljena u najviši ugao regala u dnevnoj sobi, preko nje fascikla sa diplomama iz škole, nagradama sa takmičenja itd…i donji veš.
Visa Electron, nije ni aktivirana, potrudio sam se da pismo sa pin kodom bacim i zaboravim šifru.
Poslednja, Rajfajzen, makazama prepolovljena juče.

Obzirom da posedujem dve cele, verujem da me gospodja “na mostu” ili “pod mostom” neće optužiti za genocid nad zverima u obliku platnih kartica, tako da se nadam da neću zaglaviti u Sheveningen. U stvari…možda i neće, izgleda da je i ona postala bivša.

Jedina ispravna i važeća zverka koju posedujem je dinacard Poštanske Štedionice.
Nije navučena na pos terminale…nije navučena na bankomate, tu gde podižem platu čak mi je i ne traže da provere pošto sam dugogodišnji klijent…
Jedino što me muči je…da ona nije plava od muke što je ne puštam iz novčanika?

A vi? Kako vi hranite svoje zveri i koliko ljubimaca imate?

10 comments.

Mi…i Rusi

Posted on decembar 24th, 2007 by orpheus.
Categories: sadašnjost.

Da volim crno-bele,
ponosno kažem svima
volim to slavno ime,
i divim se samo njima
Ljubav prema klubu,
ne može da prestane
dok živim klicaću njemu,
VOLIM TE PARTIZANE.Nisam Grobar, Partizanovac sam do koske.
Ako bih krenuo da brojim utakmice koje sam odgledao sa južne tribine stadiona, bilo bi ih podosta….više od sto, sigurno.Ma šta sto…više od dvesta, smem da se kladim u to.
Ako bih nabrajao gradove u kojima sam bio da bih sa tribine bodrio moj Partizan, neki bih verovatno zaboravio da pomenem.
Stara dobra Juga….uzduž i popreko, inostranstvo, ovde bliže, u BRIGAMA, ne dalje.
Zaboravili ste šta je ovo BRIGAMA…pa njima se je stara Juga graničila.Nisam Grobar, naglasio sam samo iz jednog razloga. Nisam ekstreman u svojoj ljubavi i nisam spreman da se zbog nje bijem, ni sa kim.
Partizanovac sam, jer Partizan je jedina ljubav koju u svom životu nisam prevario.
Reprezentacija…ma daaaaaj, gledao sam i repku, ali nikad navijao za nju kao za Partizan.

Mržnja prema drugim klubovima. Jok…ne mrzim ih, jednostavn ih ne pratim, plus onaj jedan klub koji uvek pišem malim slovom, a čije se ime prevodi na sve svetske jezike. E, njih, njih ne volim taman toliko da kad igraju protiv bilo koga ja navijam protiv njih. Nije važno da li se protivnik zove Dinamo, Hajduk, Kroacija…Groclin, bitno je da navijam protiv njih. Uz napomenu da njihove navijače izuzetno poštujem i smatram ih za dostojne rivale Grobarima.Nego, drugo sam hteo, potsetio me je Gorštak u svom dnevniku opisujući te navijačke tuče i ostalo što ide uz utakmicu.Pre par godina, Partizan “zaglavio” u kupu UEFE. Dočekujemo CSKA iz Moskve.Beše hladno napolju, ako se ne varam -6 stepeni. Ja bio u cipelama za leto, pare za zimske cipele dao sam za autobus i ulaznicu. Cupkao tamo i molio čoveka da me gazi po prstima da procirku(S)liše krv.Na nekim navijačkim forumima nadje me jedan Rus. Anton. Kroz privatnu prepisku i mejlove dogovorismo se da se vidimo u BGD, naglašavajući da nije huligan pitao me je da li sam “mirniy fan”. Razmenismo brojeve telefona, čuli smo se par puta i dogovorili da se nadjemo nakon utakmice.
Moja obaveza bila je slivovitza, a njegova vodka.Po završetku utakmice, prišao sam severnoj tribini, i stao pored kordona kornjača. Jedan me čak i odgurnuo onim plastičnim štitom misleći da sam “izazivač nereda”.Prišao sam komandiru i pojasnio mu da čekam čoveka, telefonom ga pozvao, Anton je već bio u parku iznad stadiona i glasno zvao- ORPHEEEEEEEUS!!Kad sam ga video potrčao sam ka njemu i na par koraka ispred njega, letnje cipele otkazale su poslušnost nogama po onom ledu. Pao sam kao pokošen.U trenutku se čulo- Tuča u parku.Kornjače su  pojurile ka nama, ja nekako, klizajući se, uspeo da ustanem i viknem

- nije tuča, led je -  i zagrlio Antona.

Zagrlio je i on mene, kornjače su stale mi se izljubili, bratski, tri puta, prišli njegovi drugari, izgrlili se, izljubili, ja njemu oko vrata stavio crno-beli šal, on meni stavio oko vrata crveni šal CSKA…prišli moji drugari….i dogovorili smo sastanak kod hotela 7.juli, koji sada ima neko novo ime, i u njemu uglavnom odsedaju Rusi koji dodju u BGD.Anton, Saša, Aleksej, Sergej i  ja autobusom smo otišli do hotela, moji drugari kolima.

Joj, društvo, kako Rusi piju onu njihovu votku, čudo jedno. Ja ne mogu vode da popijem koliko oni votke. Pijančilo se po kafićima do ranog jutra, mi krenuli kolima nazad, a Rusi ostali još dan u BG. Napisao sam im šta da posete, bili su živo zainteresovani za crkve i hram Sv. Save.Za uspomenu, ostale su zajedničke slike, litar votke iz Rusije i litar rakije koju Rusi zovu PERCOVKA, a oni koji su je probali znaju da ima neke veze sa papričicama, i naravno, šal CSKA koji ponosno vezujem oko vrata kad god zahladi….i greje, baš.

Verni navijači mi smo
beogradskog Partizana
slavnog kluba svima znana
večnom slavom obasjana
mi bez  njega ne možemo
volimo ga srcem celim
divimo se samo njemu
i bojama crno-belim

4 comments.

Older »