Rastimo, u širinu

tv program

Posted on novembar 19th, 2008 by orpheus.
Categories: PisKaranja.

Krenulo je, kažu.
Počeo jaDni servis da naplaćuje od još jadnijeg naroda pretplatu za gledanje repriza repriziranih repriza serija. Mislim, počeo da ga uteruje. Dug, bre, naravno. Onako preko suda, pa onda sudskih izvršitelja.
Nije mi jasno samo kako sud donese rešenje. Imam li pravo da se žalim ako slika koju dobijam nije dobra jer je signal loš pa mi da iskrivljenu sliku. Ono, znam, iskrivljenu sliku daju i ostali makar ih gledali preko kablovske…al ovo, brate više sneži nego što je snežilo u zimu 1988. Neko sudsko veštačenje možda može da pomogne i oslobodi me prePlate, jer smatram da će biti prePlaćeni ako dam onoliko koliko traže.
No, ovo nije tema o kojoj sam hteo da pišem. Ima puno gledanijih programa nego što je naš cenjeni, mnogopoštovani i uterujući nam ga, jaDni servis.

Nisam vam pričao…ili jesam. Živim u stambenoj zgradi. Šesti sprat, još dva su iznad mene. Lift često ne radi, pa zbog toga uvažene dame iz zgrade imaju najbolju figuru u kraju.
Pre dvadesetak dana, u eri modernizacije (lift i dalje ne radi) na sastanku saveta stanara odlučismo da uvedemo interfon, iako lift ne radi.
Jednoglasno, čak se složila i baba Bosiljka iz stana broj 2 u prizemlju, iako lift ne radi - a zabole nju za lift, ona može i kroz prozor u svoj stan.
Došli ljudi, sekli, bušili, razbijali, onda malo krpili, farbali i uvijali…lift ne popraviše, al šta je tu je, staviše interfon na vrata, dadoše nam magnetne priveske kojima ćemo otključavati vrata za kad krenemo napolje ili kad hoćemo da udjemo a da ne zovemo komšije ili komšinice da nam, putem interfonije, otvore vrata a onda, pošto lift ne radi odemo peške naviše. Step baj step.
Postavili nam na vrata trista ‘artija.
Vrata su zaključana, upotrebite interfon.
OVDE prinesi privezak.
Zgrada je pod video nadzorom 24H.
Eeeeeeeeeeee, taj video nadzor je glavna tema ove priče.

Odem ja jedno posle podne do Gige taksiste, peške, naravno, jer lift ne radi, na partiju šaha i kuvano vino, kad tamo, skupština. 
TSŽ.  To je skraćenica TračarskiSkupŽena. 
Najpoznatije tračare iz zgrade došle do baba Boske da gledaju TV program. U prvo vreme nisam ni ukapirao šta gledaju. Kontam, milion latino-američkih serija, pa rodjaci sa sela, ujne i tetke iz grada, setne sedamdesete…aaaali, začudilo me što one to bez tona gledaju, pa i ja maših oči…jebeš partiju šaha, Giga i onako nikako da ukapira da ga povremeno pobedim, tek da bi meni bilo interesantno. Godinama već misli da je maher a ja pacer, ali u nedostatku boljih šahista, snalazim se.
Gledam ja u TV, ma samo vrata vidim i noć napolju. Malo malo, pojavi se neko, otvori vrata a onda krenu komentari.
- Ene gu Vida, išla sigurno u prodavnicu, vidi, dve kese nosi?!
Druga konstatacija glasi:
- dal će ja i ti nosimo po dve kese. Primila platu danas, u banku radi, sigurno sto iljade prima platu.
- Ček, ček, ćutite, eve ga Pera milicajac, pa pijan. Jadna ona njegova. Otkako je otišo u penziju svaki dan pije kod Žiku Lažova u prodavnicu.
Gledam u ekran, gledam njih a Boska će:
- ček, nikako da potrefi da otključi vrata, daj da čujemo koje priča. 
Uzima interfon slušalicu stavlja na uvo i komentariše:
- lele, žene, peva nešto, čs peva, čs pa pCuje. 
Nailazi Milica, apsolvent na medicinskom, otvara vrata, pusta Peru unutra pa ulazi za njim. I ide peške na sedmi, jer lift ne radi.

Boga mi, osetim ja da je kablovska čudo, i da bi, kad bi postavili piplmetre ulaz u našu zgradu bio najgledaniji program. Krenem tako nekoliko dana za redom od komšije do komšije, gde na kafu gde na partiju šaha, negde da pitam nije li mi žena kod njih, slučajno. I vidim da latinoameričke serije gube primat. 
E kad je tako, ima da dignem gledanost na maksimalno. Možda nekad i koristi ljudima, jer kad krene uterivanje duga, ljudima kao pravdanje zašto nisu gledali reprizirane reprize, može da bude i to da su imali premijere na 41kanalu kablovske.
Šunj-Munj, što bi rekli, nagovorim ja ženu da mi pomogne u svemu tome. 
Pusti ona priču da će da ide na nekoliko dana sa decom kod svojih u Kraljevo, a da ja ostajem sam. Dotera se - ko i svaka žena - uprti putnu torbu, a ja je odvezem i vratim se sam. Pred veče “beli udovac” krenuh u grad, i posle par sati vraćam se u stan. Ne sam, nikako. Društvo mi je pravila visoka plavuša u crnom kaputu koja je sagnutom glavom vešto krila lice od kamera video nadzora. Pravac u stan. 
Naredne večeri slična priča, samo, društvo mi je pravila visoka crvenokosa  sa kojom sam zagrljen - da bi joj sakrio lice - ušao u zgradu, i pravo u stan.
Treće večeri sa jednom visokom crnkom razmenio sam par poljubaca dok sam pritiskao magnetni privezak za otključavanje vrata.
Narednog dana moja žena se “vratila” od svojih.

Ne znam šta se dešavalo i izdešavalo na TSŽ ali znam ono što vam pričam danas.

Kad se pojavim pred ulazom u zgradu na interfonu čujem “viđen si”, što me i ne čudi, naprotiv, čekam dan kad će priče o mojim avanturama stići do Jelene moje mile em drage plavuše, crvenokose i crnke sa sve perikama. 
Ne čudi me ni što me baba Boska ne nudi kafom kad dodjem na šah kod Gige, ne čudi me ni što zatvore vrata dok mi igramo šah…Ali ima i stvari koje me čude.
Čudi me kako to, pošto lift još ne radi svakog dana na stepeništu slučajno sretnem Sonju oficirku uglavnom u kratkoj suknjici - a Srđan , njen muž, je koliko znam na Pasuljanskim livadama. Pa se onda zapitam i zašto su kod Jelice raspuštenice sa četvrtog sprata vrata u poslednje vreme stalno otvorena (a nije ih otvarala leti dok je bila vrućina). 
Sve to me čudi, pa i ne čudi…ali me najviše čudi to što me Milica studentkinja pozvala da joj pogledam računar i ako treba reinstaliram Windows.
E, to me muči, pa rekoh da pitam, da li je samo ulaz u zgradu pod video nadzorom ili su možda kamere postavljene i na nekim skrivenijim mestima jer za par dana će slava kod tasta i tašte, žena mora da ide da pomogne u pravljenju kolača,  ne bih da me neko vidi kako svoju flešku ubacujem kod Milice. Može da se raščuje da sam majstor za kompjutere, kud ću i šta ću posle.

0 comments.

Docko i Mare….

Posted on novembar 13th, 2008 by orpheus.
Categories: PisKaranja.

Nekad bilo, sad se pripoveda. Ma ne, čak se i ne pripoveda, više bih rekao cinično, podrugljivo i ko zna kako se ismeva to vreme. Vreme kad je … ma zajebi, proradi u meni neka seta kad krenem o tim vremenima, iako sam bio “šta zna dete”. Nego, sećate se, pisao sam vam već o Gajdašu Docku i njegovoj ženi Mari. Pisao, i obećao da ću nekad da dovršim priču. Elem, u to vreme na teritoriji opštine gde sam živeo održavali su se “susreti sela”. Pobednik takmičenja imao je plasman na republičko takmičenje itd itd itd. no to je manje bitno. Kakve su to pripreme za takmičenje bile, čudo jedno. Danima smo trenirali, učili, trenirali, uigravali se, menjali mesta, menjali discipline da bi napravili dobitnu kombinaciju. Svako selo najpre je imalo svog konferansijea (što teška reč u piiiiiiip…), lepše zvuči voditelja programa, jel da? Obično je to bila neka od devojaka koja je umela da se lepo izražava, koliko toliko gramatički ispravno…. U mom kraju takmičenje je počinjalo (eto ne mogu da se setim perioda vremena po mesecima, ali znam da je početak bio u 17.00) drugo selo nastupalo je od 19 a treće od 21, s tim što su termini bili klizni ako neko selo nije imalo takmičare za neku disciplinu.Takmičenje je bilo u Domu Kulture sa bioskopom, koji je srušen da bi bio napravljen novi, savremeniji, bolji…i eno stoji nedovršen. Uvek ga dovršavaju pred izbore, a tako malo fali da bude gotov. Samo još da otkriju kome to fali. Lično mislim da im fali par dasaka, a vi budite dunjderi pa ih smestite gde vam volja. Prva tačka bila je poreklo imena sela, istorijski, geografski i demografski podaci. Ova tačka nije bila bodovana, ali je moja drugarica Vanja to umela da predstavi tako lepo da su svi bili začudjeni odakle joj svo to znanje. Umela je da nabroji i koliko konja, goveda, traktora i priključnih mašina ima u selu, i sve to začini površinom koju selo zahvata. Narodna pesma. Milan, čovek koji je pevao po svadbama predstavljao nas je u ovoj tački. Medjutim, nismo bili zadovoljni njime, previše je škripao u glasu, pa smo se trudili da nadjemo nekog kome je poreklo bilo iz našeg sela, po ocu ili majci. Na zalost nikad nismo nasli nikoga ko bi mogao da peva bolje od njega, tako da je to bila tačka koju smo redovno gubili Izvornu narodnu pesmu svake godine pevala je Mare. I uvek uz pratnju svog muža Docka, na gajdama. Kakve su to pesme bile, kakve je melodije i “akrobacije” izvodio Docko…uh, evo me prodje neka jeza. A Mare je pevala…. “cel noć Ljiljana sedela devet je leba ispekla, desetu vitku banjicu…” Pokušavale su žene iz ostalih sela da je pobede, pevale u duetu, tercetu, pojačavale se muškim glasovima kao basadžijama…nikada nisu uspeli. Mare je bila nenadmašna u svom izvodjenju. Jedna od tačaka bila je recitovanje poezije. Srećom po nas imali smo jednu Dudu kojoj smo se svi u selu rugali zbog govora, jer je samo ona “bila od svem ljudi” i govorila gramatički (skoro potpuno) ispravno, sa akcentom…sa dubokim zanosom u glasu i, zašto ne reći, glumi prilikom recitovanja. Obožavala je da recituje “Stojanka majka Knežpoljka”, pa kad krene sa onim “sva tri ste mi na sisi ćapćala…” a onda celu poemu. U poverenju, ja nikad nisam mogao da je pročitam kamo li upamtim napamet. Ona je to sve onako, naizust, sa zanosom…i za svih dvadeset poena od strane žirija. Kad sam već kod žirija da ga pomenem. Najčešće su tu bili profesor srpskog, Vitko, nastavnik istorije Srba, profesorka Sofija koja je predavala umetnost u usmerenom obrazovanju i ni manje ni više tadašnji predsednik opštine Žika. Ne sećam se da je nešto drugo radio osim što je predsednikovao. Na sreću rekoh, što se tiče Dude….ali i na žalost jer je nakon par godina otišla u drugo selo. Htedoh reći udala se, i pojačala protivnike. Ali….kao što kod pevača nismo imali sreće, tako nam se sa recitatorkom posrećilo. Dobili smo Zoricu, koja je em recitovala skoro kao Duda, em mnogo bolje izgledala od nje, tako da je, ako i nije bila u recitovanju za svih 20 ono što je manjkalo dobijala zbog lepote. Dalje smo se takmičili u kvizu znanja iz istorije. Najčešće su pitanja bila vezana za našu narodnooslobodilačku borbu i antifašistički pokret. Tu smo nastupali Milica i ja. Nastupali i razbijali protivnike. Em smo znali naše, em smo njima skidali poene kad ne bi znali da odgovore na postavljena im pitanja. Druga je stvar što ta istorija više ne važi i što je pitanje antifašističkog pokreta sada tako otvoreno da kojim slučajem treba da polažem istoriju verovatno bih bio najveći ponavljač u razredu. Sada, brate, niti znam ko je koga i zašto ubijao, niti ko se protiv Nemaca borio a ko radio za njih, niti dal su četnici partizani, niti dal su partizani četnici. Valjda je jedino bitno da su penzije…ma zajebi penzije njih ni MMF ne razume. Nego da idemo dalje. Svirka u neki od srpskih naordnih instrumenata. Što je u mom selu bilo majstora da sviraju u razne instrumente, čudo jedno. Sviralo se u trsku, u šaš od kukuruzovine, u “lejku”, duduk, dvojnice….Koga ne mrzi da traži neka potraži objašnjenja za lejku i kako se u nju svira. Na kraju je dolazio folklor, sa igrama iz raznih krajeva Srbije. Nišava, Pirot, Leskovačke igre, Vranje… I dan danas u selu postoji folklor, vežbaju, igraju, treniraju. Malo fali da je to kulturnoumetničko društvo. Malo fali u organizacijskom smislu. Kad ne bi bilo politike i stotinak potencijalnik predsednika KUD-a, verovano bi KUD i zaživeo na zadovoljstvo onih koji vole da igraju folklor. Da li smo i koliko često pobedjivali, nije bitno. Bitno je sve ono što se dešavalo oko ovih susreta, oko ovih druženja, takmičenja. Bitno je da je narod imao volje da i bez novčane motivacije uradi nešto za ljude oko sebe, za svoje selo. Onda je u narod ušla politika…i sve je krenulo u tri… Tri livade, tri livade, nigde ‘lada nema; samo jedna, samo jedna ruza kalemljena. Tu je ruzu, tu je ruzu Mile kalemio; kalemio, kalemio kad je momak bio. I pod ruzom, i pod ruzom zaspala devojka; ja je budim, ja je budim, medju oci ljubim. Ustaj, rano, ustaj, rano, svanulo je davno. Ustaj, srce, ustaj, srce, ogrejalo sunce. Lepa pesma, jel’ da? Što je lepa kad je zapeva devojka u narodnoj nošnji…. A što je tek bila lepa kad je pevala baba Mare uz zvuk Dockovih gajdi. I sad…šta….ja treba da uporedjujem ONAJ život…sa ovim. Ma daaaaaj, bre!!!!

0 comments.

Tvrdičasti Kir-Joca Herpagonić

Posted on septembar 24th, 2008 by orpheus.
Categories: PisKaranja.

Ne znam  da li je moj komšija Joca čitao Sterijinog Kir-Janju, ili je proučavao Molijerovog Tvrdicu, ali znam da sam nakon čitanja ove dve knjige u njemu počeo da preopoznajem obojicu junaka. Pošto sumnjam da je on za ove knjige ikad čuo, još manje da je pročitao, verujem da je njemu ovo  u stvari urodjeno.
Kakav je to cicija…stipsa…tvrdica…najlakše ću vam dočarati ako kažem rečenicu koju najčešće izgovara
“nemam komšo, a i da imam, oakle mi, živ ti ja”.
Mali, bucmasti čovek, šezdeset i kusur godina, svojevremeno je radio kao obućar. Imao svoju obućarsku radnjicu. Dobar majstor, pročulo se, pa je dobro i zarađivao. Napravio je poveliku kuću, sa velikim lokalom u kome je otvorio za ćerku samouslugu. Kasnije od zarade zakupili su još nekoliko lokala i otvorili prodavnice obuće, pa je krenulo i tu. Vremenom, postali su što bi naš narod rekao, gazde. Ćerka je kasnije dovela muža - prizetka Milovana koji je sve to bogatstvo umeo da umnoži na još više.
Joca je u stvari bio dirigent orkestra. Tačno je odredjivao šta će se i kad raditi, a prizetko Mića, i Ljilja su radili. Zaradu je sakupljao Joca i verovatno krio u nekoj slamarici. 
U njegovoj kući nema nepotrebnih stvari. Ništa se ne baca i za sve postoji namena. 
Jednom prilikom su mu u dvorištu opale jabuke koje nikako nije mogao da proda. Međutim…setio se Joca Đoke kozara pa je te jabuke poklonio njemu. Ovo poklonio su Jocine reči, iako svi znamo da je Đoka tri dana cvileo od besa kad je Joca zatražio da se te jabuke odrade.
Đoka je naime, za dve vreće polutrulih jabuka morao da okreći Joci kuću. Od tada ne govore.
Mom dedi jednom je trebala kosačica da pokosi travu u dvorištu, i zatražio je od JOce. Međutim, Joca ga je odbacio uz čuvenu rečenicu koju je i moj deda upamtio. Deda je otišao i kupio kosačicu za travu koja radi na benzin. Prošlog leta dodje Joca kod mog dede da pozajmi kosačicu za par minuta jer
“nemam ja komšo, a i da imam odakle mi, živ ti ja”.
Svi smo  znali da on ima svoju, ali i da je jeftinijeda pokosi našom. Em u njoj ima goriva, em njegova radi na struju. Dvostruka ušteda. 
Jebo si je vek - rekosmo svi kući…i pozajmismo mu, naravno.
U gomili tvrdičluka koji su nam često izmamljivali osmehe evo jednog i za vas

Odluči moj otac da se našali sa njim, i pozove me da mu pomognem u tome.
Prizetko Mića i LJilja bili su na moru, a Joca je radio u prodavnici. Otac i ja krenemo da kkupimo potrebne namirnice.
Kad je došao red da platimo. Otac nije imao dovoljno, novčanik je zaboravio kući pa je “pozajmio” od mene, a onda se setio da mu treba gajba piva.

- komšo, može li jedna gajba piva?
Joca pošto je mislio da otac nema para rekao je ono svoje čuveno:
- nemam komšo, a i da imam odakle mi, živ ti ja…puno ljudi, rasproda se  za čas.
U tom trenutku ja se saginjem i kažem ocu:
- Ćale, evo ti novčanika, pao ti je dole.
On tada prokomentarisa
- šteta  što čika Joca nema pivo, moraćemo da odemo u drugu prodavnicu.
A Joca, kad je video novac, odjurio je u magacin i sa gajbom piva u rukama išao je z a nama do naše kuće, jedno dvesta metara od prodavnice, kako bi nam je prodao.
Kad je moj deda video Jocu da nam nosi piće uz smeh je prokomentarisao:
-komšo, jel to prilagodjavanje tržištu, uvodiš novu uslugu, nošenje kupljene robe na kućnu adresu?

Medjutim…
Joca ostavi gajbu piva pred vratima i mrtav hladan reče mom ocu:
- Komšo,  gajba piva je 640 dinara, moje nošenje košta još 100 dinara, dakle, ti meni dodješ 740 dinara za ovu gajbicu.

Eto, i našu šalu uspeo je da prevede u svoju korist.

0 comments.

ShBrtzanje

Posted on septembar 18th, 2008 by orpheus.
Categories: PisKaranja.

E, drage Boje i Bi Balo Banje dragi Boji, siguran sam da znate da je  Bnogo  teško kad se čovek Brehladi. 
Još kad Bu se to desi u zlo doba kad Bu Breme nije onda je stvarno poBeliki proBleB.
Znate da ja Bnogo BoliB fudbal. 
Bre neko Beče pozvalo Be društvo da igraBo fudbal na Beštačkoj traBi, ja naraBno potrčao i istrčao se s njima. NeBa Beze što je društvo u Broseku 10 godina Bladje od Bene. BisliB, neBa Beze dok igraBo fudbaB….eeee, al iBa Beze kad posle fudbaBa sednemo da Bijemo Bivo.
BisliB, oni Biju Bivo, ja Bijem kiseBu Bodu, i još u BrodaBnicu tražiB da bude iz BajBicu, skoro Ba Bruća…al džaba, il Bivo, ili Be netje zoBu za sledeću sredu.
OdsediBo Bi tako posBe utakBice jedno četrdesetak Binuta prokoBentarišemo zBezdu i Bartizana u eBro kuBovima…e sad, ne Bričamo baš o zBezdi u eBropi…ne igra ona to, brema nekiB inforBacijaBa, ona je negde Bred Bratima Brve lige Srbije, mada obećali su Broširenje suBer lige.

Nego, da BredjeB na stBar što se Brehlade tiče, da ne bude kako reklaBiraB zBezdu…ili je daBeko biBo ne BoliB. Balo je to.
Posle Bijenja, odeB kući i naravno da kuBanje.
Deca se okuBala, žena posBe njih, i ja onako polu znojaB, uBetim u kadu. Kad ono oni požuriBi sa kuBanjem, i voda se ohBadiBa. EB znojaB eB u HBadnu Bodu…(dobro aj da se ne čudite otkud u Badnu Bodu…pa evo da BojasniB. Zbog uštede vode (kažu da će nestašica Bode u svetu) Bi se dogovoriBi da se Brvo kuBa ćerka, posle sin, posle njega žena, i na kraju ja. Bosle u tu vodu staBimo i Beš koji smo u toku dana nosili, da ga malo proBeremo.
Oni požurili sa kuBanjem,  ja okasnio i eto kuBanja u hBadnoj Bodi.

Brrrrr, drKtiB još, ceBe noći saB iBao teBBeraturu, onu drKteću, oko 39…a jutros  eBo i kroz nos Bišem. U stvari Bišem Brstima, a kroz nos Bričam, što bi rekla Boja Baba KosoBka, “unjkaš, prehBadio si se”.

Nego, idem ja časkoB da kuBim BaBirne Barabice, dosadilo Bi da brišem nos rukavom…a i nema Biše Besta na rukaB. Kad si kupim ZeWa soft, mirišljaBe Barabice onda ću da Brobam da istresem Bos i da ko čoBek poBijem neki čaj u kafanče. Brobaću da poBijem čaj od crnog Bina, dok ne odeB kod lekara, Baljda Bi se posreći Ba me poBleda i preBleda neka Bladja doktorka, i nabaci Bi neku Bladu sestru da Be šBrica. SBeB da se kBadiB da dobijaB bar Bet Benicilina.
 
Kad Be Brodje “unjkanje”, temBeratura i ostali Birusi ću se BratiB da BaB ispričam još neke detalje. Možda ću još Bar dana da ŠBrcam, aB se nadaB da Bi nećete zameriti. ObećavaB, neću da se služiB ni rukaBoB.

0 comments.

Don Quijote…

Posted on septembar 10th, 2008 by orpheus.
Categories: PisKaranja, Poezija.

Krenuo Don Kihot da traži sebi sreću. Lutajući tako naišao je na poštansko sanduče, napisao pismo i ubacio ga. Nije verovao da će to uspešno da uradi Sančo Pansa, zato je to uradio lično. (ovo je pojašnjenje, da se ne bi bunili zašto vitez sam ubacuje pismo u sanduče). Poštar Fernando Ljorente, koji je praznio sanduče usput je svratio kod lepe Soledad zvane Sunce Katalonije, ne bi li nekako odmorio guzicu od tvrdog sedla na kome je sedeo jašući poštanskog konja i  usput zaradio neki bod u gostima, makar ga to koštalo, obzirom da se Soledad bavila najstarijim zanatom.
Nakon što je dobio to što je platio zadremao je, a Soledad je, preturajući po njegovoj torbi u potrazi za duplom zaradom, pronašla pismo.
Pročitala ga, i odlučila da napiše odgovor, predstavljajući se kao Dulcineja od Toboda, napisan odgovor ubacila je u Fernandovu torbu, a ovaj otišao da odradi svoj posao.
Don Quijote od La Manche dobio je pismo na ostrvu Barataria koje je na upravljanje, zbog zasluga, dobio Sančo Pansa.
Pročitavši ga, razočarao se u ljubav i žene, nežno rukom spustio je svoje uvek spremno koplje i odlučio da se više ne bori.
Eto vam pojašnjenja, ako niste znali, zašto Servantes nije hteo da piše još nastavaka o svom legendarnom junaku.

5 comments.

Morski suveniri - ne volim letovanje

Posted on januar 21st, 2008 by orpheus.
Categories: PisKaranja.

Prošlog leta, na Crnomorskom primorju.
Nesebar. Žena, deca, Mile, Maja i ja. Ekipa.
Mileta je jedan od trojice pravih, jedinih pravih drugara.
Ja sam njemu kum. Izležavamo se na plaži…(mislim ko se izležava izležava se, ja jurim decu da nisu dugo u vodi, da ih ne bace talasi, da nisu na suncu itd.)
Izležavači zahtevaju, ja trčkaram, “daj sladoled”, “daj sokić”….”eeeeeeeeeeeeeeeeeeeeej, ode dete predaleko”.
Jednog lepog sunčanog dana, jebote, kako lepo rečeno ko da je priča o sred zime a ne o letovanju i moru, taman polegosmo da se pržimo pored nas se udobno smestiše tri devojke.
Lepe, koja od koje.
Ne volim inače da gledam devojke u kupaćim kostimima, nema za mene  erotičnosti u tome. Volim ih, bre, kad su obučene, i tako to. Da tako zrače….a ne ovo “na izvol’te”. Zapazismo ih, Mile i ja, i naravno, “živeli kume” po pivce, Heineken, ladan ko zmiče, i kao pričamo nešto, fudbal, i tako to.
Kad, one počeše da se kikoću, onako medjusobno se domundjavajući.
Čujem ja, kaže jedna (prevešću sa ruskog)
“devojke, da ih uzmemo kao suvenire” .
Pričam ja to Miletu, i naravno, isti komentar upućujem ka njima, da čuju
“bilo bi dobro uzeti ih kao suvenire”.
I odjurismo u vodu. Prvo nas dvojica. Potom i njih tri.
E, sad bi priča dobila na težini ako bih rekao ja sam vrstan plivač, i plivam tu oko njih, glumeći ajkulu pokušavajući da se motam oko njihovih nogu. Ali ne. Neću da vas lažem. Ja ne umem da plivam…niti se je rodio taj koji će mene naučiti tom umeću.
Dakle, udjem u vodu u visinu pazuha (mojih, naravno) i povremeno se bućnem da o’ladim glavu. To je sve od mog plivanja. Ili nije. Ima još i ovo. Tutnem čepove za uši, prstima začepim nos i kao fol gnjurim. E to mi je sva uživancija kad je plivanje u pitanju.
No, da se vratim na temu. Dodju one, počnu odbojku u vodi…i “pobegne” im lopta do nas. Vratim, naravno. Pa vrati Mile, vratim ja, vrati on, vratim ja, vrati on i pljus, jedna rukom vodu po nama.
Znak da i žene treba da ulete …. i pokvare užitak.
Žene u vodu…mi napolje. Sušimo se tako na suncu…kad njih tri dolaze i iz friz torbe vade krastavce, ljušte i…nude i nama. Aj, kao nećemo, a sve gledamo naše dve drage, uvažene, mnogo poštovane supruge neće li da vide….malo kasnije nude nas parčićima lubenice. Lubenicu, iz principa, ne odbijam. Puj, malera, baš tad je morala da pogleda…i vidi. Naravno, štiti svoju teritoriju, ili svoje vlasništvo ili šta znam koga (k’o da ja ne bih umeo da se zaštitim sam) leže na peškir
“mužiću, hajde mi namaži ledja kremom”.
Bem ti sunce…i kreme…i zaštitne faktore…ko ih izmisli. I tako nekoliko dana. Devojke nas prosto jure…mi njih prosto gutamo očima…mislim, svaki sladoled potsećao nas je na neku od njih…a Boga mi, i one su se trudile da nam pojasne da i mi njih potsećamo na neko južno voće… Što su pojele banana za tih par dana, mislim da toliko Tarzan nije pojeo u celom svom životu.
Moj sin, mangup mali, sve je to usnimio. Jednog dana će majci.
“dobro, bre, mama, što ga ne pustiš…pa vidi kakve su, da sam stariji ja bih legao izmedju njih da me one mažu”
Eh, sin…tatino zlato…al džaba, ni njegova ugencija ne pomože, Mile i Maja čak su narednih dana išli na drugu plažu (da vide kako izgleda i Sunčev breg). Zbog navijanja za mene, sinčina je dobio loptu, naočare za ronjenje, peraja…ma sve što je potražio. I jednog dana, sa svojih 11 godina uleteo medju njih tri dok su igrale odbojku i priključio se igri. Ljubi ga otac. U tom silnom dokazivanju da je muškarac,uspeo je čak i da hvata one krabice i daje devojkama da se raduju…pa čak i da ugane nogu.
Nosio sam ga dva dana na ledjima….no, to i nije bitno, obzirom na to koliko je bio srećan zbog svog prvog “ljubavničkog” uspeha kako reče.
“Ćale, ti reče “devojke koje se smeju na pola puta do tvog kreveta su”, znači li to da sam mogao da (pazi ovo) kresnem sve  tri Ruskinje”.
Kud da mu rušim moral, jel da? Znači, znači…opasan si ti neki mangup. Prodje letovanje….ne uzesmo suvenire…ne postasmo suveniri…
Počele pripreme za novo letovanje.
Rekoh, dajem lovu, nema problema, imate još 100 eurića pride samo od mene…ali, ja ne idem. Neka umesto mene ide tašta. (tako najlakše kupuješ sopstvenu ženu i taštino poštovanje) I ići će njih četvoro. Samo razmišljam…ko će ovog pubertetliju sprečiti da zaskoči neku koja mu ponudi osmeh. Moraću da ga pripremim, da ga naučim da razume osmehe. Da nije svaki ženski osmeh korak ka krevetu.

Eto…zato ne volim letovanje, a suvenire sakupljam, gde god krenem trudim se da nešto novo nabavim

16 comments.

Madjijanje

Posted on januar 10th, 2008 by orpheus.
Categories: PisKaranja.

Rekoh danas, kroz komentar Alei da ću napisati nešto o madjijama.
Pa evo priče umesto dokaza da sam pored svega što sam radio bio i vrač, madjijaš ili kako već.
Miroslav-Miki-Mića

Miroslav je naravno iz kraja gde ima najviše Vlaha (valjda se ovako piše u padežu)
Vlaška mađija je posebno poznata, pa je tako i on bio opsednut mađijama, crvenim končićima i sličnim stvarima.
Ova priča imala je srećan završetak. Srećan po Miroslava…smešan za nas.

Maj 89.
Dodje on sa redovnog odsustva sav unezveren.
Našao je smotuljak u dvorištu, pa našao zaključan katanac pod prozorom, pa mu neko ispod auta stavio pileću nogu…i krene sa pričom kako mu to majka jedne devojke postavlja madjije  da se ne oženi tom devojkom, iako se i on njoj i ona njemu dopada. Od svega toga Miiroslav počne da bunca u snu…i ja odlučim da ga lečim, naravno, izaberem i asistenta u Matjažu, Slovencu.

Miroslav je imao krevet  izmedju mog i Matjaževog.
 Jedne večeri počne on da bunca ja od kreveta do kreveta pozovem drugove i onda  je pored njegovog kreveta usledila je molba:

- Miroslave, Miki, Mićo…ovi ovde mi prete, molim te da pomogneš. Uzmi pušku i čuvaj stražu.
Miroslav ustade i krene u hodnik po pušku.
Da se ne bi uplašili, puške su u čuvenoj JNA stajale u hodniku naravno prazne, niko nije ni mislio da će biti rata.
Dežurni u hodniku sledjen kad ga je video. Miroslav uzima pušku, o desno rame i pravac pored mog kreveta.
Ovamo se kikoćemo…valjamo od smeha….kad sledi nova komanda.
- Miki, otišli su, ostavi pušku i vrati se u krevet.
I Miroslav se vrati, na opšte iznenadjenje svih ostalih.
Sutradan Miroslav nije verovao da to on radi, već su mu komentari bili da je to pod uticajem mađija.
Lečenje sam počeo tako što sam jednog dana kad je otišao na teren stavio žuti konac ispod njegovog jastuka. Naravno kad ga je video uplašio se, a onda sam mu ja ispričao priču kako sam bio kod vračarice kako je kad me videla odbila “da mi gleda” jer mogu i sam da vidim mađije… i u vezi žutog konca složim mu priču da je on to od negde sam dovukao, da je to znak da ima neka plavuša u koju je zaljubljen…na šta je pustio takav osmeh da sam znao da je razoružan.
Priča se ponavljala iz dana u dan, uvek pre nego da legne ja sam proveravo njegov krevet ii nalazio “mađije” koje sam mu postavljao….analizirao ih navodeći ga da mi danas kaže nešto o plavuši da bi mu ja to kroz par dana ponovio…on uvek bio iznenadjen kako ja to znam itd itd. Priča je išla dotle da smo ja i Matjaž (ko bi drugi) otišli u grad, i u prodavnici, mislim da je to bila ona čuvena Lisca…kupili ženske gaćice, spakovali ih u koverat i naravno, dali našem drugaru koji je radio u vojnoj ekspediciji. Miroslav  je dobio poštu, otisak poštanskog žiga nije bio dovoljno jasan, taman koliko da se poništi markica. Uz gaćice išlo je i pisamce kako je ona razočarana što on nema hrabrosti da joj pridje, itd itd… koristeći sve ono što je on pričao.
Par dana kasnije uspeli smo da i od plavuše koja je radila u kantini u kasarni izdejstvujemo pramen kose koji smo mu poslali u drugom pismu.
Njegova mesečarenja međutim ponavljala su se iz dalje, mada sve ređe.
Obavezu da takvo ponašanje prijavimo smo uredno ispoštovali, Milan iz BGD je vodio Miroslava na VMA na psiho test i kroz mesec ili malo više stiglo je mišljenje psihologa da Miroslav treba da bude otpušten iz vojske kao trajno nesposoban za služenje vojnog roka.

Jednog jutra obukao je civilku, pozdravio zastavu i otišao kući, neću da preteram ako kažem da je sijao od sreće.
A ako vam kažem da je sutradan pozvao poručnika Ratka telefonom i rekao mu da drugarima prenese pozdrave i da je isprosio devojku, ne znam da li ćete mi verovati. Nismo ni mi, jer smo znali da poručnik voli da se zeza na isti način kao što to radimo i mi, ali….. kad je jednog dana došao vojnik sa prijavnice tražeći mene i Matjaža za posetu, a mi videli BMW sa austrijskim tablicama, sledili smo se.
Iz BMWa izašao je Miroslav a za njim i njegova Vesna.
Predstavio nam je ako se dobro sećam rečima
“Orpheuse, Matjaž, ovo je moja MUROJKA…moja noćna mora”
najpre sa smehom… a onda
“jebem li vam mamicu…hvala vam što ste mi radili sve ono, da nije bilo vas ja nikad ne bi skupio hrabrost da je pitam da se uda za mene”.

Dakle, zainteresovane dame, u krevet pored mene da vam uradim madjije.

16 comments.

Čista hemija

Posted on decembar 28th, 2007 by orpheus.
Categories: PisKaranja.

Neko je pre mene osmislio “Ženu” kao hemijski element i to je svetom putovalo, i nekako se dokopalo moje adrese i nagnalo me da Muškarca stavim u Mendeljejev sistem, odmah ispod Žene. Kod onih  koji vole drugačije neka Ze bude ispod.

Hemijski Element:   Zena
Hemijska Oznaka:   Ze
Otkrio:                         Adam
Atomska masa:        Optimalna 57 kg, ali postoje izotopi koji variraju od 40 kg do 250 kg.

Učestalost:                Vece kolicine se mogu naci u urbanim sredinama, ali se hemijski cisci primerci   mogu naci u udaljenim brdskim podrucjima.

Fizička svojstva: Povrsina obicno premazana bojom i kremom. Javlja se u svim agregatnim i drugim stanjima. Prokljuca odjednom, zamrzne se bez razloga.
Topi se ako se primeni odgovarajuci postupak.

Hemijske osobine:      Lako se spaja sa zlatom, srebrom i drugim plemenitim i poluplemenitim metalima, kao i  sa dragim kamenjem.
Apsorbira velike kolicine skupih materijala. Moze eksplodirati iznenada, bez prethodnog upozorenja i bez poznatog razloga. Ne otapa se u vodi, ali joj se prijemcivost znatno povecava ako se natopi kvalitetnim alkoholom.
Najefikasniji je poznati elemenat za upijanje novca. Element je koji se vrlo retko nalazi u devicanskom cistom stanju.

Upotreba: Prije svega kao ukras, narocito u otmenim vilama i skupim sportskim automobilima. Odlican je medikament za relaksaciju i vrlo efikasno sredstvo za ciscenje.

Ponašanje dokazano eksperimentima: Pocrveni kad se zatekne bez ambalaze.
Pozeleni kad se stavi pored boljeg uzorka.

Opasnost: Vrlo je opasan element, osim u  rukama strucnjaka, koji ima odgovarajuci alat. Ilegalno je imati vise od jedne, iako se moze posjedovati i vise, pod uslovom da se drze na razlicitim lokacijama i pazi da elementi ne dođu u direktni dodir

Hemijski Element:   Muškarac

Hemijska Oznaka:   Mu

Otkrio:                         Nepoznato, mada se za njegove izotope gotovo svakodnevno nalaze dokazi da su pali s Marsa.

Atomska masa:        Ne postoji optimalna masa za ovaj element iz razloga što postoji ogroman broj varijacija tako da ih je nemoguće  uporedjivati ih po atomskoj masi.  Kod jednog od izotopa ovog elementa atomska masa meri se u milionima eura.

Učestalost:                Vece kolicine se mogu naci u urbanim sredinama, a raznim eksperimentima dokazano je da nema hemijski čistih primeraka.
Izotopi: Za sada potvrdjena četiri izotopa.Muškarac Mu1 - originalan primerak, izuzetno retko ga je pronaći, reaguje burno i emotivno ukoliko se nadje pored primerka Ze.

Mulac Mu2 - primerak koga je najčešće pronaći, jer  je veoma rasprostranjen nalazi se svuda i na svakom mestu i veoma lako ga je uočiti. Karakteriše ga posebno pogled, i već nakon prvog kontakta sigurni ste da je to primerak Mu2. Primerci ovog izotopa su najčešće ljigavi.

Mudo Mu3 - primerak do koga dolazite čitajući novine i gledajući TV. Nalazi se na visokim položajima, bogat, rečit i ume da zavara sve izotope Mu, kao i Ze pretvarajući se u ono što u stvari nije, u Mu1.

Mudonja Mu4 - primerak sa posebnim sklonostima. Nalazi se  u okruženju većeg broja Mu2, najčešće 4-8,  koji ga okružuju i praveći krug oko njega štite ga od Mu3 koji sa svojim pratećim elementima  kruži oko njega pokušavajući da ga strpa u trezor zbog lošeg uticaja na okolinu. Veza izmedju Mu3 i Mu4 nikad nije dokazana, ali indicije o njihovoj medjusobno bezuslovnoj povezanosti postoje. Mu4 najčešće se povezuje  sa raznim travama i praškovima ali je i to, uglavnom,  nepotvrdjeno.

Fizička svojstva: Povrsina obicno premazana raznim farbama. Najčešće se javlja u ljigavom stanju. 
Moguće su iznenadne promene na njemu jer pod uticajem toplote i vlage pojedini delovi na njemu rastu. 
Prokljuca ako ga stavite pored televizora na kome je prenos finala lige šampiona, a lepi se nakon prskanja ako se primeni odgovarajuci postupak.

Hemijske osobine:      Lako se spaja sa pivom, vinom i drugim plemenitim i poluplemenitim alkoholima uz apsorbiranje velike kolicine istih. Prevelika količina alkohola u njemu ne dovodi do zasićenosti, već do stvaranja kiseline u njegovom želucu koji se naglo prazni i nastavlja sa primanjem novih količina alkohola.
Ne podnosi vodu na sebi,  osim izuzetno retkih primeraka koji se posebno izučavaju, u hemiji poznatih  kao MeMu (metromuškarci). Običan Mu, i najčešće miriše na znoj.
Upotreba:Ponašanje dokazano eksperimentima: 
Lažljiv kad je pored primerka Ze. 
Pozeleni kad se stavi pored bogatijeg uzorka, jer lepši i pametniji ne postoje.

37 comments.

Dve žene

Posted on decembar 12th, 2007 by orpheus.
Categories: PisKaranja.

Davno, pre deset i više godina, radio sam noćni program na radiju.
Hit pesma koja je išla na kraju programa bila je jedan težak narodnjak.
Ne mogu da se setim kako se zove pevač ali sam refren pesme dobro upamtio. Ide ovako“Ne daj druže da ti žene pomrse račune,
 ponašaj se ko i one  kako vetar dune,
 učini da život, postane ti sladji,
 nikad više nećeš biti ni lepši ni mladji”Naslov pesme bio je naslov ovog posta.Tema: Kako žensku sujetu okrenuti u svoju koristPotrebno za dokazivanje naučne zasnovanosti teme: minimum dve lepe žene. Po mogućnosti i više.Mesto: kafić, restoran, pozorišteIma jedna žena.
Crnka, mršava, bujnog poprsja, sa zadnjicom koju kao da je Mikelandjelo vajao i očima zelenim kao proleće. (dobro de, ne sitničarimo, meni tako izgledaju, a ovde ja pišem - vi čitate)
Bio sam u vezi sa njom jedno izvesno vreme, na obostrano zadovoljstvo.
Zbog tajnosti podataka u ovoj priči njeno ime biće Aleksandra.
Ako ćemo baš BAŠ iskreno…lovac u našoj priči bila je o ona, ja sam bio samo plen. Što je htela dobila je, i nastavila dalje, ali smo ostali prilično dobri prijatelji.Ima druga žena. Plavuša, mršava, sa grudima kao šesnaestogodišnjakinja iako ima trideset pet godina, stomačićem kao petnaestogodišnjakinja, i očima sivim kao nebo pred kišu.
Sa njom nisam bio u vezi…ali sam poslednjih šest-sedam meseci žestoko opsedao gotovo kao neosvojivu tvrdjavu. Jedan moj dobar drugar u par navrata me je čak i ismevao da sam dosadan kao stenica.
Sve vreme, plavuša (zbog diskreDITAcije njeno ime u priči biće Suzana)  je uporno vrdala, i na njoj znane ženske načine izbegavala ostvarenje prisnijeg kontakta. Lovac sam dakle bio ja, Suzana je bila plen.Sve žene su, po malo, sujetne kad je lepota u pitanju.
Čak smem da tvrdim da svaka za sebe ponekad kaže kako je baš ona najlepša i najzgodnija i najpoželjnija i…daj bože moja. :p
Pošto ništa nije uspelo, odlučio sam da igram na tu kartu.
Ne iz rukava, odlučio sam da je vadim iz nogavice. As, dakle, Aleksandra.Pre nešto malo dana pozovem je telefonom, dogovorimo da se vidimo u restoranu  “Korzo”, popijemo piće, večeramo…pa dokle stignemo.
Pojasnim joj ja šta sam smislio, ona me sasluša i, naravno, prihvati da mi pomogne, pogotovo jer je znala Suzanu po nekom  od ranijih rivalstava.Sedimo posle par dana, na doručku, Suzana i ja, pričamo naše priče…ja i dalje nagovaram, ona i dalje izbegava, kad…- heeeeeeeej, cakaniiii, gde si se ti meni sakrio? - u restoran ulazi Aleksandra i ide pravo ka meni.
Ustajem sa stolice, da je pozdravim.
- dobro jutro Aleksandra - pozdravljam se - da te upoznam sa Suzanom, ona je moja prijateljica.
- Oh, to je, dakle, cura sa kojom trošiš vreme koje si meni nekada posvećivao - pruža  ruku ka njoj - zdravo (onako hladno, da se smrzneš od izgovorenog)
- Cakani, trebaš da mi pomogneš da rešim par problema vezanih za …..bla bla bla….možemo li da se vidimo posle podne ili pred veče. Kod mene ili negde u restoranu, sve jedno je.
- Saška (oduvek je tako zovem) može li to, molim te odmah posle posla. Nadjemo se “Kod Kuma” ponesi papire, videću šta i koliko mogu da pomognem.
- Kod Kuma, dakle, a nekad si jedva čekao da kažem da možeš da me posetiš. Nema problema, vidimo se u tri-pola četiri.
Pao je poljubac u obraz, jer sam (kao) okrenuo glavu kad je htela da me poljubi, i zanosno njišući kukovima napustila je prostoriju.
Posle samo par minuta, dok sam Suzani objašnjavao kako znam Aleksandru, i kako me juri ne bi li ponovo ušli u kombinaciju, stigla je MMS porukica (sličica i nije bitna, iako je bila malkice bezobrazna) i tekst “ukoliko sa njom ne bude ništa, znaš gde sam”….

Jesam…jesam. Neka sam.

2 comments.

Lovačko-ribolovačka priča

Posted on decembar 4th, 2007 by orpheus.
Categories: PisKaranja.

Postoje stvari, da ne kažem ljudi, koje ne podnosim.
Ne podnosim politiku, logično i…
Ne podnosim lovce!!!
Zašto….smatram da većina njih u stvari nisu lovci, već zapravo krivolovci.
Plaćaju (ili ne) članarinu lovačkim društvima, i koriste svaku zgodnu priliku da nedužnu životinu upucaju sačmom.
Dobro, neko će sad reći da je lov i održao ljude jer su lovili za hranu.
Za hranu love i ovi sada ali životinji ne daju priliku da iskoristi svoje sposobnosti. Dakle, ne love fer. U jednoj patroni ima ko zna koliko zrna sačme, puške imaju po dve cevi, neke i ne, al zato imaju magacine za desetak patrona, pa onda niko od lovaca ne ide sam, već idu grupno….i kad svi oni okinu iz svojih pušaka, jadna životinja koju gadjaju. Od nje odmah bude napravljeno mleveno meso.
Nisam lovac, neću ni biti. Evo i zašto.
Otac moje žene ima lovačku pušku. Zastavina šesnaestica, dvocevka.
Star, onemoćao, odlučio je da pušku prepiše na moje ime i ubaci me u lovačko društvo. Zna da sam iz vojske doneo značku odličan strelac, eno je u kovčegu sa koještarijama koje čuvam.
Pokrenemo postupak za poklon, ujedno i za učlanjenje u lovačko udruženje.
Tamo nam rekoše da treba da prodjem obuku za rukovanje oružjem.
U svom manjku vremena nadjem jedno slobodno jutro za polaganje tog testa, ili ispita ili kako ga već zovu. Stojim ispred lovačkog udruženja, čekam kad počeše da dolaze i drugi koji treba da polažu. Gledam ih….i divim se, ma sve ne verujem svojim očima. Medju njima i Goran, moj bivši radnik. Dok sam bio šef poštarima taj dečko je na pismima za koja ne nadje primaoca pisao ovako
“oceljen na datoj adresi”
Da bih vam približio kakvu grešku je pravio napisaću šta treba da napiše
“odseljen sa date adrese”  (uz izvinjenje ako sam zbog jednačenja suglasnika po zvučnosti trebao da napišem “otseljen”.
Prikupi se tu  još dosta likova…tipa da se naježiš. I naježim se, kažem sebi u bradu
“Orfeje, budalo nad budalama, nećeš valjda sebe da svrstaš u koš sa ovima” okrenem se, zajebi 1200 dinara uplatu koju sam dao, ne treba da mi vrate, samo da ne budem lovac tako što ću polagati isti ispit kao i ostali.
Pre par dana svratih u selo. Moj drug, Magare, svratio do mog brata da gledaju kerove. Brat nabavio nemačkog kratkodlakog ptičara. Lepo kuče…počeše priču o kučićima, kako su bili na izložbi i uporedjivale vlasnike sa kučićima. Kaže, ima bar 30 posto istih karakteristika izmedju rase psa i vlasnika. Ja se nasmejah i rekoh, u tom slučaju meni sleduje čivava, ali se njih dvojica složiše da zbog moje usijane glave uz mene može jedino da ide neki staford ili pit-bul. No, odoh u drugi kraj. Neću da budem lovac i tu se priča završava, a ja ću da krenem u ribolovački deo.
**********
Odavno već, dvadesetak, možda i par godina više, svakog bogovetnog dana odlazio sam u ribolov. Počeo u trećem razredu. Štap od leskovog pruta, pravio mi deda, koji me je i vodio na pecanje. Sedne u hladovinu, i pazi unuka prvenca. Mala reka, krivudava ispod starih vrba nakrivljenih grana koje kao da su pile vodu iz reke, bila je puna klena, mrena i skobalja. Trebalo ih je samo “nagaziti”.
Leto je bilo priča za sebe, mamac živa ribica ili dudinja. Bilo je parčića dugačkih gotovo do lakta ruke.
Bio sam 7. ili možda 8. osnovne. U selo je sa roditeljima došla plava devojčica iz Hrvatske, Anita. Svi dečaci iz sela bili su zaljubljeni u nju.
Slučajno sam jednog dana ”zaglavio” kod Srđana zvanog Pacov, da bi se dogovorili za fudbal posle podne, kad je od negde naišla ona sa Zoricom, Srdjanovom sestrom i Radom njihovom majkom. Ja onako obesio bradu, otvorio oči kao da vidim ne znam koga…
- Orfeje, da te upoznam sa našom gošćom?
E, da mi je da sada mogu da propadnem u zemlju, propao bih.
Verovali ili ne rekao sam
- Ne, hvala - i pobegao sam.
Prošlo je nekoliko dana, bio sam u ribolovu, ispod starog mosta bacao skakavca loveći klena kad je ona naišla.Glumio sam da je ne vidim, bilo  me je sramota što sam pobegao… bacao sam na suprotnu obalu ispod grana u hladovinu gde se krio klen, i bio prilično uspešan, a ona je stala na most i odozgo gledala. U jednom trenutku me pozvala.

- ej, ”ne hvala”,  kako ide?

Gde da bežim? Gde da se krijem….bacam, kačim udicu na granje vrbe, kidam najlon…a ona ponovo:

- ej, “ne hvala”, treba li ti pomoć?

Udica zakačena za vrbu…morao sam da progovorim

- ak…ak…ako bi ‘tela da pri…pridr..pridržiš štap dok ski…skinem (mucao sam od treme)

Sišla je s mosta uzela štap, a ja zakoračio u vodu da skinem udicu sa grane.
U trenutku kad sam je skinuo noge su otkazale poslušnost pao sam u taj plićak i pokvasio se, što je najgore udica se zakačila za šorts, bio sam upecan k’o poslednji som u toj reci.

Ona se kikotala tako slatko…a ja crveneo ko srce lubenice iz baba Stojankine njive. Lupio sam nogom po vodi i poprskao je.

- eeeeej, ne hvala, ne prskaj me, svima ću reći da sam te upecala udicom - i pljusnula nogom po vodi ka meni.
Ponovio sam to ka njoj i pošto je bila bliže, prilično sam je pokvasio.

- ti, ne hvala, sram te bilo, kvasiš devojku koja te spasila davljenja,  - smejala se - svima ću da kažem da si se davio a ja te udicom spasila.

Izašao sam iz vode, sa šortsa i majice je curila voda, i tako mokar stao sam pored nje.

- ja sam Orfej.
- ne, ti si “ne hvala”, a ja sam Anita. I nemoj da se nadaš da ću nekad da te zovem drugačije. Idem kod Srđana da se dogovorimo za izlazak, ako hoćeš sa nama čekaj nas večeras oko osam kod spomenika, idemo na sladoled u  “Pčelicu”.

Anita je udata, ima dvoje dece, živi u Beogradu, i dan danas mi je dobar drug. Od momaka iz sela niko nikada nije imao hrabrosti da joj pridje, jedini sam iz sela sa kojim je bila, i ostala u društvu.

Ah, da, zaboravih…U subotu i nedelju sam u BGD, juče sam joj poslao sms
“vidimo se u nedelju u 11.00 kod terazijske česme”
odgovor koji sam dobio glasio je
“Ne hvala, biću kod Meka na Slaviji oko pola 12″

I ponovo iste priče, šale i smeh, sa možda jednimo ženom koja mi je samo drug-prijatelj.

6 comments.

Older »