Rastimo, u širinu

O kumovi moji…

Posted on novembar 17th, 2008 by orpheus.
Categories: Poezija.

Rodio sam se u siromasnoj trgovackoj porodici pre ravno 54 godina 8 meseci 14 dana i 22 sata kao prvo od dvoje muskih. “Prvenče dedino” tako je moj deda govorio. Posle mene rodilo se još trojica braće, jedan rodjeni i dvojica od strica. No, oni nisu bitni za priču. Ovo je priča o tome kako sam rastao i kako su mi ime usklađivali prema aktuelnim drustveno-političko-ekonomsko-sociološko-religiozno-emotivnim situacijama “koje su kao bure i oluje” nosile nasu porodicnu barku na talasima svih promena. Elem… posto su moji bili jako religiozni, cvrsto verujući u jedinu tada važeću ideologiju, i opijum za široke narodne mase, zamolili su kuma da mi da odgovarajuće ime. Majka je bila za to da mi ime bude Zoran jer sam se rodio u zoru?! Nije mi jasno kako u zoru kad u krštenici piše ravno 17.30. Verovatno joj se tokom porodjaja koji je trajao dosta dugo, smrklo, pa kad sam ugledao svetlo dana, razdanilo joj se. A i to svetlo dana je sporna kategorija. Novembar mesec, 17.30 teško da je bilo dan. Verujem da je i sijalica bila neka čkiljava do 60W - zbog uštede. Otac je glasao da mi ime bude Dzordž po Džoržu Bestu te godine najboljem fudbaleru Evrope, ali se deda pobunio i rekao: “moj prvenac ima da se zove Rastko, da bi porastao visok ko jablan”. Baba se ma sreću ništa nije pitala, jer da jeste, obzirom na vreme koje je provodila uz ikonu naše krsne slave verovatno bi me nazvala Ikonije. Gledajući sa sadašnje visine tačke, nešto se nisam pretrgao što se tiče rasta u visinu. E, zato sam u širinu rastao kao iz vode. Širinu neka tumači ko kako hoće, a majstor Pera šnajder, kad odem po pantalone kaže… “oooopaaaa,bato… dve santine”. Zbog tog i takvog ubrzanog rasta bilo me je sramota što nosim cenjeno ime, koje uzgred nikako nije odgovaralo uz prezime. Rastko Raspopović…ko bi još, normalan, voleo da se tako zove?! Kad sam navršio 18 i stekao pravo da sam odlučujem o svom imenu odlučih da odem u matičnu službu i završim promenu imena. Rečeno - učinjeno. Kuma nisam morao da tražim, kažu po zakonu možeš sam da odabereš ime….a opet, nenadano kum mi postade čovek iz mesne kancelarije gde sam završio promenu svog prvog imena. Hteo sam da mi ime bude Nenad iz prostog razloga što mi se sve u životu dešavalo izNENADa. Međutim….platih taksu i kad da me upiše u matične knjige kao Nenad Nenadović moj novi kum me rečima ubedi u nešto drugo. “slušaj, što da te kroz život prate NENADane stvari. Bolje ti je da ti se stalno bude želja i da te devojke žele. U najboljim si momačkim godinama, najbolje bi ti odgovaralo da si Željko. Evo, upisah te kao Željko. ” Željko Milović. Prezime mi dade po imenu moga oca Mila. “Em nek te žele em da bude MILOvanja kolko ti duša oće”. I tako, ja kao Željko Milović od silne želje za MILOvanjem nekako ogrubeh. Da ne kažem otvrdnuh. Muku sam mučio sa ovim imenom i prezimenom punih pet godina. Prikupih nekako dovoljno para za promenu lične karte, pasoša, vozačke dozvole i vojne knjižice, naravno…i pravac u matičnu službu kod kuma. Kad…kum otišao u penziju. Sedim tako tužan nema ko da me prekrsti, kad pored mene sede lepa plavuša pozamašnih oblina i dremljivih očiju. Ponudih joj da popijemo kaficu…ona prhivati…ter po ter…stigosmo do stvari koje nisu za pisanje jer će neki, možda, pomisliti da se hvalim….Izjutra smo bili prvi u redu kod matičara. Ja da promenim ime, ona da mi bude kuma. NENADano MILOvanjem ŽELJko dobi kumu. Zbog svega što se izdešavalo te noći, a što nije za priču, nije mi čak ni pomenula kako će da me krsti….prosto ne padoh sa stolice kad se kuma izjasni da se od toga dana zovem Tvrtko Šestić. Rekoh “nemoj molim te ko boga Šestić …ne bih da sam rod sa onim iz zvezde”…i postadoh Čestić . Tvrtko Čestić…ih kako mi je stajalo to ime. Ponosno sam ga nosio punih 10 godina. Duplo duže od prethodnog. U medjuvremenu sam se, hvala bogu, oženio. Kumu više nisam vidjao noću a boga mi ni danju. Otišla je onog dana kad sam odlučio da se oženim njenom najboljom drugaricom. E, tu nastade problem. Neće ona da uzme moje prezime. Pa neka je, neka zadrži svoje. Savremen sam ja, savremena mi shvatanja. Prvih par godina bilo je sve kako valja. Kad jednog dana ona onako od milja poče da me zove “Nedeljko”. Pitam ja “što, bre, Nedeljko”…i ona mi sve lepo objasni. “Nedeljom se kupaš, nedeljom se briješ…nedeljom radimo ono”…i ubedi me da ponovo promenim ime. Tvrtko Čestić postade Nedeljko iz čista mira. Nedeljko Subotić. Za promenu počeo sam da se kupam i subotom. Ko svaki normalan Srbin. Vala ako ćemo istinu dva puta nedeljno je sasvim dovoljno kupati se. Štediš struju, vodu, sapun, donji veš…kako sam raspoznavao donji veš? prosto, po boji, žuto napred braon pozadi i obučem. A ostalu garderobu razvrstavao sam u dve kategorije. Prljavo i prljavo al može još da se nosi. I tako narednih 12 godina. Puno sam se promenio za to vreme. Više nije bilo noćnih izlazaka, nije bilo kafana, deca stasala za ženidbu i udaju. Jednom rečju smirio sam se. Drugi čovek. Otud - odovud po selu počeše da pričaju kako sam mnogo miran, blago ženi koja me ima…dobro de, nije nastala otimačina da je htela svaka da me ima, rekoh miran sam. I iz hira što sam tako miran odem u Opštinu i promenim ime u Mirko. Mirujem ja, miruju svi oko mene. Miruju i imena. Mirko Vrančević. Ovo vrančević sam sebi dadoh zbog Vranca u buteljki od 0,75 L koga sam onako miran mirno ispijao. Znate šta….odavno već nosim ovo ime. Nekako sam navikao da ih menjam prilično često. Zato sam doneo odluku. Za svoj 55 rodjendan potražiću novu kumu. Ne ide da me rodjena žena krsti…a nešto mi se u poslednje vreme posebno svidja ime SPOMENKO! Malo malo pa spomenem nešto. Nekome spomenem majku…nekome oca…nekome sve po spisku…a sebe…sebe spominjem rečima “eh kako je lepo bilo dok sam se zvao Tvrtko”. Sila…moć. Tvrd svaki mišić…em što tvrd, em što sam često radio i više poslova u toku dana. Tvrtko Čestić…spomenem te onako više reda radi. Tako da…evo ja, odlučih da raspišem oglas i tražim kumu. Ako se javi neka koja bi da me krsti pod uslovom da budem Spomenko…rado ću prihvatiti i pomoći joj da me još dugo dugo spominje. U društvu ili noću sama - nije mi bitno.

4 comments.

Tekst od cetvrtka

Posted on septembar 14th, 2008 by orpheus.
Categories: Poezija.

Имате право два пута да погађате чиме сам се занимао у петак после посла до касно у ноћ и јуче до пред вече? Ко погоди може да отвори агенцију „треће око“ али да је крсти другим именом, пошто „треће око“ већ постоји као регистрован назив.Дакле?
Знао сам да нема спремних…осим оних који су ме видели, или сам им рекао какав ме посао чека.Позовем, тако, човека у четвртак, по договору и питам га да ли је спремио паприку а он ће:-         јој, нисам имао кад, гужва ми била, нисмо стигли да наберемо, него ево да идем сад и донесем ти мало касније.Како не волим да ме лажу…да ме мувају разним изговорима лепо му се захвалим и кажем да нема обавезу да донесе. Мени паприка, брате, треба кад ја хоћу, не кад ти можеш, и уз то ми наплатиш, прилично дебело.
Сачекам да падне ноћ, јер се те ствари обично ноћу раде и кренем у набавку.
Еј…полако, ко је помислио да сам кренуо у крађу, дебело се зајебо. Кренуо сам на кванташку пијацу, пар километара ван града.
А тамо…камиони паприке. Камиони купуса, карфиола, вреће шаргарепе…гајбице и гајбице грожђа каквог ти душа воли. И маса људи. Углавном препродавци. Купе на кванташкој, па продају на зеленој пијаци.
Прођем један круг да видим понуду…циганчићи, млади, лепи, из камиончића нуде:
- извол’те господине, свежа, македонка, само 50 динара.
Одмах сам их сконтао…купили у Македонији. Правим други круг, овде онде застанем, питам за цену.
- еј, шефе, ајде купи код мене – зове ме човек.
Окренем се, и препознам лик, био код мене, решавали смо му неки приговор на рад нашег радника. Радник је остао без посла јер смо открили злоупотребу, човеку је извршена надокнада и отишао задовољан.
- шефе, код мене 45 динара кило, за тебе дам по 40, велики си ми проблем решио.
Како тих 5 динара по кг мени ништа не значе изјасним се да ћу купити од њега, али по цени по којој продаје и осталима. Не желим да ме за неких 500 динара сутра сретне и каже „еј ја дадох по нижој цени….треба ми та и та услуга“.
Купим 5 врећа….или је лепше по нашки…купим 5 џакова паприке, убацим у ауто и кући. Кући ме је чекало прање сваке појединачно.
Жена их пере у „првој води“ ја их перем у другој и остављамо да се оцеде. Тек сутра имамо главни и најтежи део посла. Печење око 100 кг паприке, или у комадима ту нешто мало преко 1000 комада.
За оне који то нису радили…поручујем „и немојте“. Ем вруће, ем напорно, ем су прсти надувени као ћевапчићи.
Паприка се пече на плотни једног шпорета који  стоји у гаражи и служи за печење паприке, печење прасића за славу, рођендане и слично. Видео сам да је враг однео шалу па сам позајмио од комшије и фуруну. У 15.00 завршио сам с послом, а већ у 15.20 био између фуруне и шпорета бацајући паприку на плотне. Вруће, паклено, зној капље на све стране, прсти опечени десетак пута (минимум) колена од врелине црвена и опечена али сам успео да до 18.30 завршим сав посао. Јесте, ташта помогла тако што је почела пре мене пар сати, али је и чим сам дошао напустила бојно поље тако што је села и почела да љушти паприку.
Е сад сам већ сигуран да знате шта сам радио.
Ако не знате….онда пратите и даље.
У 18.30 сам се на брзака пресвукао, отишао на састанак удружења фудбалских судија, да испоштујем колеге, и након петнаестак минута се вратио кући, поново се пресвукао и сео да љуштим паприку уз ташту и супругу.Веровали или не, љуштење смо завршили око 23.00. Онда су њих две отишле на спавање а ја још једно сат времена сређивао судове и двориште.
Око пола ноћи бих отишао на спавање….да не беше неког филма који ме заинтересовао. Но, нисам га одгледао до краја. ТВ остао укључен а ја задремао.
Устајање  у суботу било је прилично болно. Положај код љуштења паприке, а посебно онај око прања судова био је идеалан за моју спондилозу. Ипак, устао сам, и након умивања узео ручну воденицу и кренуо у рат са паприком. Млевење паприке. Сигуран сам да сада знате да сам спремао ајвар.
Млевење је мој посао…али ме је изненадиоло и оно друго што ме чекало. Морао сам и да мешам огромоном варјачом. Рачунао сам да сам пуно безбеднији ако варјачу у рукама држим ја, а не ташта или жена. Око 17.30 у суботу, посао прављења ајвара би завршен. У тегле од 1 литар запремине ставиле су га њих две, укупно 31 теглица. Готова  зимница.
Али….данас док сам теглице уредно ређао на средњу полицу у шпајзу  зазвонио је телефон.
Мој пријатељ Јован из БГД.
- еј, Орфи…прошле године ти био добар ајвар, имам купце јеси заинтересован да радимо поново.
Гледам теглице…слушам њега…ударам математику…на 30 теглица могу да зарадим 50 еура. Не рачунам рад…и таман да кажем:
- може, прва серија је спремна, шаљем сутра аутобусом – спондилоза из доњег дела кичменог стуба, тамо где леђа губе своје часно име , проговори из мене.
- јок брате, не могу, ако си заинтересован наћи ћу неког ко ће то да одради са тобом.Ах, да…овај текст откуцао сам још у четвртак и чувао га у драфт, данас га само објављујем.
 Ко да куца оваквим прстима!

11 comments.

Don Quijote…

Posted on septembar 10th, 2008 by orpheus.
Categories: PisKaranja, Poezija.

Krenuo Don Kihot da traži sebi sreću. Lutajući tako naišao je na poštansko sanduče, napisao pismo i ubacio ga. Nije verovao da će to uspešno da uradi Sančo Pansa, zato je to uradio lično. (ovo je pojašnjenje, da se ne bi bunili zašto vitez sam ubacuje pismo u sanduče). Poštar Fernando Ljorente, koji je praznio sanduče usput je svratio kod lepe Soledad zvane Sunce Katalonije, ne bi li nekako odmorio guzicu od tvrdog sedla na kome je sedeo jašući poštanskog konja i  usput zaradio neki bod u gostima, makar ga to koštalo, obzirom da se Soledad bavila najstarijim zanatom.
Nakon što je dobio to što je platio zadremao je, a Soledad je, preturajući po njegovoj torbi u potrazi za duplom zaradom, pronašla pismo.
Pročitala ga, i odlučila da napiše odgovor, predstavljajući se kao Dulcineja od Toboda, napisan odgovor ubacila je u Fernandovu torbu, a ovaj otišao da odradi svoj posao.
Don Quijote od La Manche dobio je pismo na ostrvu Barataria koje je na upravljanje, zbog zasluga, dobio Sančo Pansa.
Pročitavši ga, razočarao se u ljubav i žene, nežno rukom spustio je svoje uvek spremno koplje i odlučio da se više ne bori.
Eto vam pojašnjenja, ako niste znali, zašto Servantes nije hteo da piše još nastavaka o svom legendarnom junaku.

5 comments.

Tri livade nigde ‘lada nema

Posted on septembar 9th, 2008 by orpheus.
Categories: Poezija.

Nekad davno, bejaše ovako:
uz’o Mujo konja da potkiva
spremajuć’ se za put preko Drine.
Mujo kuje, a majka ga kune.
“Sine, Mujo, proklinje te majka,
zar Srpkinja da mi bude snajka?!
zar da čuvam to vlaško kopile
da l’ Turkinje tebi nisu mile”.
“Mila majko ne kuni me mlada,
zbog Radmile moje srce pati,
zbog te žene, ja ću preko Drine
makar me ti ne nazvala sine.
Prodjoh Bosnom kroz gradove
al’ ne nadjoh sebi dragu
za kojom bi uzdrhtalo srce,
više volim lepu Radu,
neg svu Bosnu da mi dadu,
Dva oka njena, i duge crne kose
Radost, ljubav sreću meni donose.”
Ode Mujo pevajuć’ ka Drini,
osta kada u bostanu sama.

“Rado lepa rado, gde je tvoje stado?”
sa dorata Mujo pesmu peva,
ovce bleje, medenice bruje
a kraj stada, Rada otpevuje
“Moj dilbere, kud se šećeš,
aj što i mene ne povedeš.
Povedi me, dragi domu svome,
Da ti svoje srce predam…
da ti majci leba ne dam…”

Zlatiborom frula odjekuje.
Poranio Milorad, da obidje vinograd…
raspalio svirku kroz dvojnice
ispod oka gleda čobanice.
ugledao lepu pastiricu,
u Milana ćerku jedinicu.
prepoznao u njoj lepu Radu,
opev’o joj lepotu u pesmi,
“man’ Mujagu, nek se vrati Esmi.”
“Pastirice moja mila, zašto ode bez pozdrava
što pogazi obećanje prvo milovanje.”
Lepa Rada, pesmom odgovara,
“Milorade , bekrijo, sve si pare popio,
sirotinja i bogu je teška,
neka Mujo bude moja greška.
Lepše će mi biti na divanu,
da ja jedem ratluk i baklave
neg da čuvam ovčice i krave!”
Poručuje Mujo sa dorata,
“Ne čuju se nanule, ne šuškaju dimije
nema graje pokraj stare česme
sve je kao nekad, samo nema Esme
U mom srcu, Rada, mesto zauzela
nema za nju, više, prela nit’ posela…

Kod mene kažu “zaludan pop jaganjce krsti”…zaludan ja, poigrah se rečima nekih narodnjaka, tek da mi prodje vreme, i vama dam zanimaciju.
Ako “ovo” nekome izmami osmeh, obavezno da mi kaže, zahvaliću se.
Ako kaze da je pesma dobra, ne verujte mu…

A tri tačkice na kraju, na zalost čitalaca, znače da pesma nije dovršena, jer…..”ide Mile Lajkovačkom prugom” a gde se dvojica svadjaju treći se okoristi…ovo tek da vam dojavim da neće Rada ni u Bosnu ni u Srbiju…k’o većina mladih čim joj se ukaže prilika okrenuće se ka Jevropi.

8 comments.

Pesma

Posted on januar 30th, 2008 by orpheus.
Categories: Poezija.

Опет сам сањао исти сан,
И опет јутрос жалим за њим.

Опет ћу ноћас сањати исти сан
и опет сутра жалити за њим

0 comments.

Ti i ja

Posted on januar 17th, 2008 by orpheus.
Categories: Poezija.

Uzmi me za ruku
i povedi
u svoj grad snova.
Okiti me
iskricama sreće.
Opi
mirisom ljubavi.

Pruži mi svoju ruku
vodiću te daleko,
daleko, čak iza duge,
tamo gde ljubav miriše lipom
da zaboravimo na druge
Daj mi tu nežnu ruku,
vodiću te kroz snove,
samo me stegni jako,
i ne puštaj me, ne
 
Isprepleteni prsti,
isprepletene misli,
spojene usne,
mutni pogledi,
ti i ja
 
Nas dvoje, dva mesečara
mutnih očiju
pogleda strasti što kriju
hodaćemo do duge,
da tamo iza nje,
jedno iz drugog
usnama, ljubav pijemo

Ovo igru dvoje dobrih drugova smeštam u poeziju jer mi najviše liči na pesmu.
Moja drugarica i ja, igrali smo se rečima, i od toga je nastalo ovo što delim sa vama.

6 comments.

Pesma

Posted on januar 9th, 2008 by orpheus.
Categories: Poezija.

TRAŽIM OPROŠTAJ 
Tražim oproštaj danas
jer hoću nešto da   priznam,
ne znam, možda će  boleti,
boleće tebe, ili mene,
a ipak, priznaću  samo jedno,
neću te voleti večno. 
Tražim oproštaj danas,
oprosti, ne mogu večno,
voleću  malo manje,
ne znam, možda će boleti,
al’ ipak, priznaću  jedno,
deo  večnosti voleću tebe,
onaj mali deo u kome budem živeo 
Tražim oproštaj danas,
i pesmom ostavljam trag
ne znam, možda će boleti
pa zato,želim   jedno
nek  pesma postane večnost,
ako već  ljubav nije.  

25 comments.

Nova godina

Posted on decembar 13th, 2007 by orpheus.
Categories: Poezija.

Eh, dobra stara vremena, kad ih se samo setim. Prošetam gradom, od prodavaca čestitki kupim čestitke, dodjem kući onako promrzlih obraza sednem, sipam grejanu rakiju ili kuvano vino sednem za sto i krenem da razvrstavam čestitke.

“Ova ide Mirku sa porodicom, ova ide Jeleni i njenoj deci, ova ide deda Jovi, ova deda Iliji…braći Zoranu i Goranu…Bilo je i onih sa karikaturama koje sam slao dobrim prijateljima, sećam se par slika. Na jednoj čovek na radnom mestu, iznad njega plavuša sa ogromnim grudima, on kao telefonira kući rečima “draga neću doći na vreme kući imam posla preko glave”. Ili ribolovac, njega sam najčešće slao Ivanu mom drugaru koji još uvek nije upecao ribu svog života. Ribolovac u vodi, oko mamca nacrtane ribe, a on izgovara tekst “na dobrog ribara ribe same idu”.

Kad odredim koja čestitka ide kome uzimam pero  i smišljam vrckave tekstove sa još lepšim željama za Novu godinu.

Sutra, posle podne odem u poštu, na šalteru gužva, čeka se red  za markice, ali ne smeta, svi nekako veseli, užurbani, zadovoljni. Dobijem markice, lepim ih pažljivo i pisma ubacujem u poštanski kovčežić na zgradi pošte.
Narednih dana redovno proveravam svoj kućni poštanski sandučić gde pored obaveznih računa nalazim čestitke dobijene od onih kojima sam poslao.

Eh….divna vremena.

Sinoć, šetam gradom, na platou gde je nekad vrvelo od čestitki i prodavaca tek jedna tezgica i stidljivi momčić uvijen u crno-beli šal, nudi čestitke i ukrase za jelku.  Oko njega par sumnjivih likova sa rukama u džepovima, podignutim kragnama i kapama nabijenih do očiju “petarde…petarde”…

Hvala na petardama, ne volim pucnjavu, nikakvu, pa ni tu u novogodišnjoj noći. Ali, tradicija srpskog naroda je da se puca na veselju, pa na kraju krajeva, bolje je da se puca i petardama nego iz pištolja i pušaka.

Stojim pred tezgicom i razmišljam. Poslaću kumu, bratančićima, sestrićima, Mirkovoj deci, Janku, Branku, Marku… biram
- momak, naplati mi dvadeset komada, UNICEFovih, valjda pare stvarno odu u fond za decu po svetu
- 800 dinara, izvolite.
- hvala - i odlazim.

Iz stare škrinje u kojoj čuvam štoještarije koje sam nalazio svuda, vadim mastionicu i pero. Pravo starinsko pero za pisanje, i bočicu plavog Pelikan mastila. Sipam mastilo u mastionicu, i počinjem sa pisanjem adresa i tekstova na čestitkama.
Nisu više vrckavo veseli kakvi su nekad bili, sada su se sveli na jednu rečenicu….”sve najlepše u novoj godini želi vam porodica J…” i bi mi žao što nema nekog lepšeg teksta. Obećah sebi, za narednu godinu…biće veselo.
Žena se ljuti, prosuo sam malo mastila na stolnjak koji je pre par dana stavila. Sklapam drvenu kutijicu sa mastinicom i vraćam je u škrinju, do naredne sezone čestitanja.
Pauza za doručak danas. Odlazim do pošte, kupujem markice, lepim i predajem radnici na šalteru. Ispred mene tek dvoje ljudi, doneli poštu za preduzeća u kojima rade. Dolazim na red, ljubazna šalterska radnica, što je prilično redak slučaj,  dočekuje me sa osmehom:

- o, dvadeset komada. Bravo. Odavno nisam videla da je neko doneo ovoliko. Sada svi čestitaju telefonom, internetom, zaboravili su ljudi draž čitanja čestitke koju poštar donese.

Ritualno već, odlazim do kovčežića na  zgradi pošte. Nov, savremen, žute boje, pokušavam da ubacim čestitke koje prosto uleću u njega. Prazan je. Nekad sam čestitke ubacivao sa mukom, kovčežići su bili puni, pražnjeni po nekoliko puta na dan…danas više niko nikome ne piše.
Ili samo retki, koji još uvek veruju u lepotu čestitke, u lepotu ljubavnog pisma, u lepotu iščekivanja odgovora na pismo koje je poslato.

A vi?
Verujete li….ili ste se prepustili da vas nosi bujica savremenog načina života.

22 comments.

Narodna EroCka poJezija

Posted on decembar 3rd, 2007 by orpheus.
Categories: Poezija.

beše leto, ležasmo na plastu,
gledah kako Smiljki sise rastu
prstima joj nežno diram dojke
ona stenje k’o da rađa trojke
prelazim joj rukom preko brega
ona drhti, “hajde daj mi njega
al polako, ja sam još devojka”
i rukama, dira moga stojka.
kad se sagnu, htede da ga ljubi,
ja je pit’o dal je prala zubi
“bikarbonom sodom sam ih prala
celo jutro za njeg se spremala”
stavila ga rukom ispred lica
drugom rukom muda mi golica
sad ja stenjem čudna mi milina
i divim se lepim oblacima,
gledam nebo, pa malo u Smiljku
presavih je, kao vetar biljku,
polagačke, sve onako straga,
jaaoooj, Smiljka, mnogo si mi draga,
po nebu je oblaka sve više
Smiljka viče, “brže, biće kiše”
guram brzo, al’ još brže vadim
od toplote njene da ga ‘ladim
isprskah je, dok još teško diše,
“jesam… rekla…da će biti… kiše”
kakva kiša, Smiljka, luda ženo,
vataj vile, da skupljamo seno.
Eto priče, o skupljanju sena
moja Smiljka kako posta žena.

4 comments.

Note

Posted on novembar 21st, 2007 by orpheus.
Categories: Poezija.

gitaru držim u ruci
dušu pesmi da dam
dok prsti miluju žice
pred očima tvoje je lice
tvoj slatki osmeh,
i usne tople i medne
dok prsti miluju žice
sećam se ljubavi jedne
svaka me nota FA
potseti na tvoj glas
sa svakom notom LA
setim se tvog imena
sa svakom notom  RE
setim se tvojih reči
“Zajedno MI smo mogli”….
a samo ti SI kriva
što nismo stigli  DO kraja 
gitaru držim u ruci
dušu pesmi da dam
prsti miluju žice
nežno ko tvoju kosu
a svaku pesmu počnem
uvek od note GE
jer samo nota SOL
ide uz  reč bol
što moje pesme prati.

4 comments.

Older »