Rastimo, u širinu

tv program

Posted on novembar 19th, 2008 by orpheus.
Categories: PisKaranja.

Krenulo je, kažu.
Počeo jaDni servis da naplaćuje od još jadnijeg naroda pretplatu za gledanje repriza repriziranih repriza serija. Mislim, počeo da ga uteruje. Dug, bre, naravno. Onako preko suda, pa onda sudskih izvršitelja.
Nije mi jasno samo kako sud donese rešenje. Imam li pravo da se žalim ako slika koju dobijam nije dobra jer je signal loš pa mi da iskrivljenu sliku. Ono, znam, iskrivljenu sliku daju i ostali makar ih gledali preko kablovske…al ovo, brate više sneži nego što je snežilo u zimu 1988. Neko sudsko veštačenje možda može da pomogne i oslobodi me prePlate, jer smatram da će biti prePlaćeni ako dam onoliko koliko traže.
No, ovo nije tema o kojoj sam hteo da pišem. Ima puno gledanijih programa nego što je naš cenjeni, mnogopoštovani i uterujući nam ga, jaDni servis.

Nisam vam pričao…ili jesam. Živim u stambenoj zgradi. Šesti sprat, još dva su iznad mene. Lift često ne radi, pa zbog toga uvažene dame iz zgrade imaju najbolju figuru u kraju.
Pre dvadesetak dana, u eri modernizacije (lift i dalje ne radi) na sastanku saveta stanara odlučismo da uvedemo interfon, iako lift ne radi.
Jednoglasno, čak se složila i baba Bosiljka iz stana broj 2 u prizemlju, iako lift ne radi - a zabole nju za lift, ona može i kroz prozor u svoj stan.
Došli ljudi, sekli, bušili, razbijali, onda malo krpili, farbali i uvijali…lift ne popraviše, al šta je tu je, staviše interfon na vrata, dadoše nam magnetne priveske kojima ćemo otključavati vrata za kad krenemo napolje ili kad hoćemo da udjemo a da ne zovemo komšije ili komšinice da nam, putem interfonije, otvore vrata a onda, pošto lift ne radi odemo peške naviše. Step baj step.
Postavili nam na vrata trista ‘artija.
Vrata su zaključana, upotrebite interfon.
OVDE prinesi privezak.
Zgrada je pod video nadzorom 24H.
Eeeeeeeeeeee, taj video nadzor je glavna tema ove priče.

Odem ja jedno posle podne do Gige taksiste, peške, naravno, jer lift ne radi, na partiju šaha i kuvano vino, kad tamo, skupština. 
TSŽ.  To je skraćenica TračarskiSkupŽena. 
Najpoznatije tračare iz zgrade došle do baba Boske da gledaju TV program. U prvo vreme nisam ni ukapirao šta gledaju. Kontam, milion latino-američkih serija, pa rodjaci sa sela, ujne i tetke iz grada, setne sedamdesete…aaaali, začudilo me što one to bez tona gledaju, pa i ja maših oči…jebeš partiju šaha, Giga i onako nikako da ukapira da ga povremeno pobedim, tek da bi meni bilo interesantno. Godinama već misli da je maher a ja pacer, ali u nedostatku boljih šahista, snalazim se.
Gledam ja u TV, ma samo vrata vidim i noć napolju. Malo malo, pojavi se neko, otvori vrata a onda krenu komentari.
- Ene gu Vida, išla sigurno u prodavnicu, vidi, dve kese nosi?!
Druga konstatacija glasi:
- dal će ja i ti nosimo po dve kese. Primila platu danas, u banku radi, sigurno sto iljade prima platu.
- Ček, ček, ćutite, eve ga Pera milicajac, pa pijan. Jadna ona njegova. Otkako je otišo u penziju svaki dan pije kod Žiku Lažova u prodavnicu.
Gledam u ekran, gledam njih a Boska će:
- ček, nikako da potrefi da otključi vrata, daj da čujemo koje priča. 
Uzima interfon slušalicu stavlja na uvo i komentariše:
- lele, žene, peva nešto, čs peva, čs pa pCuje. 
Nailazi Milica, apsolvent na medicinskom, otvara vrata, pusta Peru unutra pa ulazi za njim. I ide peške na sedmi, jer lift ne radi.

Boga mi, osetim ja da je kablovska čudo, i da bi, kad bi postavili piplmetre ulaz u našu zgradu bio najgledaniji program. Krenem tako nekoliko dana za redom od komšije do komšije, gde na kafu gde na partiju šaha, negde da pitam nije li mi žena kod njih, slučajno. I vidim da latinoameričke serije gube primat. 
E kad je tako, ima da dignem gledanost na maksimalno. Možda nekad i koristi ljudima, jer kad krene uterivanje duga, ljudima kao pravdanje zašto nisu gledali reprizirane reprize, može da bude i to da su imali premijere na 41kanalu kablovske.
Šunj-Munj, što bi rekli, nagovorim ja ženu da mi pomogne u svemu tome. 
Pusti ona priču da će da ide na nekoliko dana sa decom kod svojih u Kraljevo, a da ja ostajem sam. Dotera se - ko i svaka žena - uprti putnu torbu, a ja je odvezem i vratim se sam. Pred veče “beli udovac” krenuh u grad, i posle par sati vraćam se u stan. Ne sam, nikako. Društvo mi je pravila visoka plavuša u crnom kaputu koja je sagnutom glavom vešto krila lice od kamera video nadzora. Pravac u stan. 
Naredne večeri slična priča, samo, društvo mi je pravila visoka crvenokosa  sa kojom sam zagrljen - da bi joj sakrio lice - ušao u zgradu, i pravo u stan.
Treće večeri sa jednom visokom crnkom razmenio sam par poljubaca dok sam pritiskao magnetni privezak za otključavanje vrata.
Narednog dana moja žena se “vratila” od svojih.

Ne znam šta se dešavalo i izdešavalo na TSŽ ali znam ono što vam pričam danas.

Kad se pojavim pred ulazom u zgradu na interfonu čujem “viđen si”, što me i ne čudi, naprotiv, čekam dan kad će priče o mojim avanturama stići do Jelene moje mile em drage plavuše, crvenokose i crnke sa sve perikama. 
Ne čudi me ni što me baba Boska ne nudi kafom kad dodjem na šah kod Gige, ne čudi me ni što zatvore vrata dok mi igramo šah…Ali ima i stvari koje me čude.
Čudi me kako to, pošto lift još ne radi svakog dana na stepeništu slučajno sretnem Sonju oficirku uglavnom u kratkoj suknjici - a Srđan , njen muž, je koliko znam na Pasuljanskim livadama. Pa se onda zapitam i zašto su kod Jelice raspuštenice sa četvrtog sprata vrata u poslednje vreme stalno otvorena (a nije ih otvarala leti dok je bila vrućina). 
Sve to me čudi, pa i ne čudi…ali me najviše čudi to što me Milica studentkinja pozvala da joj pogledam računar i ako treba reinstaliram Windows.
E, to me muči, pa rekoh da pitam, da li je samo ulaz u zgradu pod video nadzorom ili su možda kamere postavljene i na nekim skrivenijim mestima jer za par dana će slava kod tasta i tašte, žena mora da ide da pomogne u pravljenju kolača,  ne bih da me neko vidi kako svoju flešku ubacujem kod Milice. Može da se raščuje da sam majstor za kompjutere, kud ću i šta ću posle.

0 comments.

O kumovi moji…

Posted on novembar 17th, 2008 by orpheus.
Categories: Poezija.

Rodio sam se u siromasnoj trgovackoj porodici pre ravno 54 godina 8 meseci 14 dana i 22 sata kao prvo od dvoje muskih. “Prvenče dedino” tako je moj deda govorio. Posle mene rodilo se još trojica braće, jedan rodjeni i dvojica od strica. No, oni nisu bitni za priču. Ovo je priča o tome kako sam rastao i kako su mi ime usklađivali prema aktuelnim drustveno-političko-ekonomsko-sociološko-religiozno-emotivnim situacijama “koje su kao bure i oluje” nosile nasu porodicnu barku na talasima svih promena. Elem… posto su moji bili jako religiozni, cvrsto verujući u jedinu tada važeću ideologiju, i opijum za široke narodne mase, zamolili su kuma da mi da odgovarajuće ime. Majka je bila za to da mi ime bude Zoran jer sam se rodio u zoru?! Nije mi jasno kako u zoru kad u krštenici piše ravno 17.30. Verovatno joj se tokom porodjaja koji je trajao dosta dugo, smrklo, pa kad sam ugledao svetlo dana, razdanilo joj se. A i to svetlo dana je sporna kategorija. Novembar mesec, 17.30 teško da je bilo dan. Verujem da je i sijalica bila neka čkiljava do 60W - zbog uštede. Otac je glasao da mi ime bude Dzordž po Džoržu Bestu te godine najboljem fudbaleru Evrope, ali se deda pobunio i rekao: “moj prvenac ima da se zove Rastko, da bi porastao visok ko jablan”. Baba se ma sreću ništa nije pitala, jer da jeste, obzirom na vreme koje je provodila uz ikonu naše krsne slave verovatno bi me nazvala Ikonije. Gledajući sa sadašnje visine tačke, nešto se nisam pretrgao što se tiče rasta u visinu. E, zato sam u širinu rastao kao iz vode. Širinu neka tumači ko kako hoće, a majstor Pera šnajder, kad odem po pantalone kaže… “oooopaaaa,bato… dve santine”. Zbog tog i takvog ubrzanog rasta bilo me je sramota što nosim cenjeno ime, koje uzgred nikako nije odgovaralo uz prezime. Rastko Raspopović…ko bi još, normalan, voleo da se tako zove?! Kad sam navršio 18 i stekao pravo da sam odlučujem o svom imenu odlučih da odem u matičnu službu i završim promenu imena. Rečeno - učinjeno. Kuma nisam morao da tražim, kažu po zakonu možeš sam da odabereš ime….a opet, nenadano kum mi postade čovek iz mesne kancelarije gde sam završio promenu svog prvog imena. Hteo sam da mi ime bude Nenad iz prostog razloga što mi se sve u životu dešavalo izNENADa. Međutim….platih taksu i kad da me upiše u matične knjige kao Nenad Nenadović moj novi kum me rečima ubedi u nešto drugo. “slušaj, što da te kroz život prate NENADane stvari. Bolje ti je da ti se stalno bude želja i da te devojke žele. U najboljim si momačkim godinama, najbolje bi ti odgovaralo da si Željko. Evo, upisah te kao Željko. ” Željko Milović. Prezime mi dade po imenu moga oca Mila. “Em nek te žele em da bude MILOvanja kolko ti duša oće”. I tako, ja kao Željko Milović od silne želje za MILOvanjem nekako ogrubeh. Da ne kažem otvrdnuh. Muku sam mučio sa ovim imenom i prezimenom punih pet godina. Prikupih nekako dovoljno para za promenu lične karte, pasoša, vozačke dozvole i vojne knjižice, naravno…i pravac u matičnu službu kod kuma. Kad…kum otišao u penziju. Sedim tako tužan nema ko da me prekrsti, kad pored mene sede lepa plavuša pozamašnih oblina i dremljivih očiju. Ponudih joj da popijemo kaficu…ona prhivati…ter po ter…stigosmo do stvari koje nisu za pisanje jer će neki, možda, pomisliti da se hvalim….Izjutra smo bili prvi u redu kod matičara. Ja da promenim ime, ona da mi bude kuma. NENADano MILOvanjem ŽELJko dobi kumu. Zbog svega što se izdešavalo te noći, a što nije za priču, nije mi čak ni pomenula kako će da me krsti….prosto ne padoh sa stolice kad se kuma izjasni da se od toga dana zovem Tvrtko Šestić. Rekoh “nemoj molim te ko boga Šestić …ne bih da sam rod sa onim iz zvezde”…i postadoh Čestić . Tvrtko Čestić…ih kako mi je stajalo to ime. Ponosno sam ga nosio punih 10 godina. Duplo duže od prethodnog. U medjuvremenu sam se, hvala bogu, oženio. Kumu više nisam vidjao noću a boga mi ni danju. Otišla je onog dana kad sam odlučio da se oženim njenom najboljom drugaricom. E, tu nastade problem. Neće ona da uzme moje prezime. Pa neka je, neka zadrži svoje. Savremen sam ja, savremena mi shvatanja. Prvih par godina bilo je sve kako valja. Kad jednog dana ona onako od milja poče da me zove “Nedeljko”. Pitam ja “što, bre, Nedeljko”…i ona mi sve lepo objasni. “Nedeljom se kupaš, nedeljom se briješ…nedeljom radimo ono”…i ubedi me da ponovo promenim ime. Tvrtko Čestić postade Nedeljko iz čista mira. Nedeljko Subotić. Za promenu počeo sam da se kupam i subotom. Ko svaki normalan Srbin. Vala ako ćemo istinu dva puta nedeljno je sasvim dovoljno kupati se. Štediš struju, vodu, sapun, donji veš…kako sam raspoznavao donji veš? prosto, po boji, žuto napred braon pozadi i obučem. A ostalu garderobu razvrstavao sam u dve kategorije. Prljavo i prljavo al može još da se nosi. I tako narednih 12 godina. Puno sam se promenio za to vreme. Više nije bilo noćnih izlazaka, nije bilo kafana, deca stasala za ženidbu i udaju. Jednom rečju smirio sam se. Drugi čovek. Otud - odovud po selu počeše da pričaju kako sam mnogo miran, blago ženi koja me ima…dobro de, nije nastala otimačina da je htela svaka da me ima, rekoh miran sam. I iz hira što sam tako miran odem u Opštinu i promenim ime u Mirko. Mirujem ja, miruju svi oko mene. Miruju i imena. Mirko Vrančević. Ovo vrančević sam sebi dadoh zbog Vranca u buteljki od 0,75 L koga sam onako miran mirno ispijao. Znate šta….odavno već nosim ovo ime. Nekako sam navikao da ih menjam prilično često. Zato sam doneo odluku. Za svoj 55 rodjendan potražiću novu kumu. Ne ide da me rodjena žena krsti…a nešto mi se u poslednje vreme posebno svidja ime SPOMENKO! Malo malo pa spomenem nešto. Nekome spomenem majku…nekome oca…nekome sve po spisku…a sebe…sebe spominjem rečima “eh kako je lepo bilo dok sam se zvao Tvrtko”. Sila…moć. Tvrd svaki mišić…em što tvrd, em što sam često radio i više poslova u toku dana. Tvrtko Čestić…spomenem te onako više reda radi. Tako da…evo ja, odlučih da raspišem oglas i tražim kumu. Ako se javi neka koja bi da me krsti pod uslovom da budem Spomenko…rado ću prihvatiti i pomoći joj da me još dugo dugo spominje. U društvu ili noću sama - nije mi bitno.

4 comments.

Docko i Mare….

Posted on novembar 13th, 2008 by orpheus.
Categories: PisKaranja.

Nekad bilo, sad se pripoveda. Ma ne, čak se i ne pripoveda, više bih rekao cinično, podrugljivo i ko zna kako se ismeva to vreme. Vreme kad je … ma zajebi, proradi u meni neka seta kad krenem o tim vremenima, iako sam bio “šta zna dete”. Nego, sećate se, pisao sam vam već o Gajdašu Docku i njegovoj ženi Mari. Pisao, i obećao da ću nekad da dovršim priču. Elem, u to vreme na teritoriji opštine gde sam živeo održavali su se “susreti sela”. Pobednik takmičenja imao je plasman na republičko takmičenje itd itd itd. no to je manje bitno. Kakve su to pripreme za takmičenje bile, čudo jedno. Danima smo trenirali, učili, trenirali, uigravali se, menjali mesta, menjali discipline da bi napravili dobitnu kombinaciju. Svako selo najpre je imalo svog konferansijea (što teška reč u piiiiiiip…), lepše zvuči voditelja programa, jel da? Obično je to bila neka od devojaka koja je umela da se lepo izražava, koliko toliko gramatički ispravno…. U mom kraju takmičenje je počinjalo (eto ne mogu da se setim perioda vremena po mesecima, ali znam da je početak bio u 17.00) drugo selo nastupalo je od 19 a treće od 21, s tim što su termini bili klizni ako neko selo nije imalo takmičare za neku disciplinu.Takmičenje je bilo u Domu Kulture sa bioskopom, koji je srušen da bi bio napravljen novi, savremeniji, bolji…i eno stoji nedovršen. Uvek ga dovršavaju pred izbore, a tako malo fali da bude gotov. Samo još da otkriju kome to fali. Lično mislim da im fali par dasaka, a vi budite dunjderi pa ih smestite gde vam volja. Prva tačka bila je poreklo imena sela, istorijski, geografski i demografski podaci. Ova tačka nije bila bodovana, ali je moja drugarica Vanja to umela da predstavi tako lepo da su svi bili začudjeni odakle joj svo to znanje. Umela je da nabroji i koliko konja, goveda, traktora i priključnih mašina ima u selu, i sve to začini površinom koju selo zahvata. Narodna pesma. Milan, čovek koji je pevao po svadbama predstavljao nas je u ovoj tački. Medjutim, nismo bili zadovoljni njime, previše je škripao u glasu, pa smo se trudili da nadjemo nekog kome je poreklo bilo iz našeg sela, po ocu ili majci. Na zalost nikad nismo nasli nikoga ko bi mogao da peva bolje od njega, tako da je to bila tačka koju smo redovno gubili Izvornu narodnu pesmu svake godine pevala je Mare. I uvek uz pratnju svog muža Docka, na gajdama. Kakve su to pesme bile, kakve je melodije i “akrobacije” izvodio Docko…uh, evo me prodje neka jeza. A Mare je pevala…. “cel noć Ljiljana sedela devet je leba ispekla, desetu vitku banjicu…” Pokušavale su žene iz ostalih sela da je pobede, pevale u duetu, tercetu, pojačavale se muškim glasovima kao basadžijama…nikada nisu uspeli. Mare je bila nenadmašna u svom izvodjenju. Jedna od tačaka bila je recitovanje poezije. Srećom po nas imali smo jednu Dudu kojoj smo se svi u selu rugali zbog govora, jer je samo ona “bila od svem ljudi” i govorila gramatički (skoro potpuno) ispravno, sa akcentom…sa dubokim zanosom u glasu i, zašto ne reći, glumi prilikom recitovanja. Obožavala je da recituje “Stojanka majka Knežpoljka”, pa kad krene sa onim “sva tri ste mi na sisi ćapćala…” a onda celu poemu. U poverenju, ja nikad nisam mogao da je pročitam kamo li upamtim napamet. Ona je to sve onako, naizust, sa zanosom…i za svih dvadeset poena od strane žirija. Kad sam već kod žirija da ga pomenem. Najčešće su tu bili profesor srpskog, Vitko, nastavnik istorije Srba, profesorka Sofija koja je predavala umetnost u usmerenom obrazovanju i ni manje ni više tadašnji predsednik opštine Žika. Ne sećam se da je nešto drugo radio osim što je predsednikovao. Na sreću rekoh, što se tiče Dude….ali i na žalost jer je nakon par godina otišla u drugo selo. Htedoh reći udala se, i pojačala protivnike. Ali….kao što kod pevača nismo imali sreće, tako nam se sa recitatorkom posrećilo. Dobili smo Zoricu, koja je em recitovala skoro kao Duda, em mnogo bolje izgledala od nje, tako da je, ako i nije bila u recitovanju za svih 20 ono što je manjkalo dobijala zbog lepote. Dalje smo se takmičili u kvizu znanja iz istorije. Najčešće su pitanja bila vezana za našu narodnooslobodilačku borbu i antifašistički pokret. Tu smo nastupali Milica i ja. Nastupali i razbijali protivnike. Em smo znali naše, em smo njima skidali poene kad ne bi znali da odgovore na postavljena im pitanja. Druga je stvar što ta istorija više ne važi i što je pitanje antifašističkog pokreta sada tako otvoreno da kojim slučajem treba da polažem istoriju verovatno bih bio najveći ponavljač u razredu. Sada, brate, niti znam ko je koga i zašto ubijao, niti ko se protiv Nemaca borio a ko radio za njih, niti dal su četnici partizani, niti dal su partizani četnici. Valjda je jedino bitno da su penzije…ma zajebi penzije njih ni MMF ne razume. Nego da idemo dalje. Svirka u neki od srpskih naordnih instrumenata. Što je u mom selu bilo majstora da sviraju u razne instrumente, čudo jedno. Sviralo se u trsku, u šaš od kukuruzovine, u “lejku”, duduk, dvojnice….Koga ne mrzi da traži neka potraži objašnjenja za lejku i kako se u nju svira. Na kraju je dolazio folklor, sa igrama iz raznih krajeva Srbije. Nišava, Pirot, Leskovačke igre, Vranje… I dan danas u selu postoji folklor, vežbaju, igraju, treniraju. Malo fali da je to kulturnoumetničko društvo. Malo fali u organizacijskom smislu. Kad ne bi bilo politike i stotinak potencijalnik predsednika KUD-a, verovano bi KUD i zaživeo na zadovoljstvo onih koji vole da igraju folklor. Da li smo i koliko često pobedjivali, nije bitno. Bitno je sve ono što se dešavalo oko ovih susreta, oko ovih druženja, takmičenja. Bitno je da je narod imao volje da i bez novčane motivacije uradi nešto za ljude oko sebe, za svoje selo. Onda je u narod ušla politika…i sve je krenulo u tri… Tri livade, tri livade, nigde ‘lada nema; samo jedna, samo jedna ruza kalemljena. Tu je ruzu, tu je ruzu Mile kalemio; kalemio, kalemio kad je momak bio. I pod ruzom, i pod ruzom zaspala devojka; ja je budim, ja je budim, medju oci ljubim. Ustaj, rano, ustaj, rano, svanulo je davno. Ustaj, srce, ustaj, srce, ogrejalo sunce. Lepa pesma, jel’ da? Što je lepa kad je zapeva devojka u narodnoj nošnji…. A što je tek bila lepa kad je pevala baba Mare uz zvuk Dockovih gajdi. I sad…šta….ja treba da uporedjujem ONAJ život…sa ovim. Ma daaaaaj, bre!!!!

0 comments.

Orpoštaj od…

Posted on oktobar 28th, 2008 by orpheus.
Categories: sadašnjost.

Dodjosmo i do toga.
Dvadeset i tri godine aktivnog igranja fudbala juče u 19.30 su završene, stavljena je tačka na jedno dugogodišnje trčanje za loptom. Od sinoć, ostaju samo sećanja na pobede, poraze, golove, promašaje, radost, suze i nekoliko povreda koje su me pratile kroz sve ove godine.

Razmišljam da li da sa pričom krenem od sinoć ili da sa pričom krenem od 1985. godine.

Sinoć je bilo lepo i tužno, zato je, čini mi se, bolje da krenem od prošlosti, ali ne od ‘85. Krenuću sa godinom pre, jer je tada sve i krenulo.

Na jednom školskom turniru zapazio me je trener kluba iz sedišta opštine i pozvao da igram za podmladak ekipe. Sav srećan rekao sam to svom ocu koji mi nije dozvolio odlaske na treninge i utakmice.
- zašto da ti lome noge za džabe - rekao mi je tada.

Razočarao sam se, ali i pronašao rešenje. Jednu sličicu stavili smo u tudju legitimaciju. Dobio sam novo ime i prezime - Mihajlović Srđan, rođen 7. aprila, ime oca Miodrag. Na treninge sam odlazio tako što sam se pravdao razne dodatne nastave i pripreme za takmičenja iz biologije, geografije, istorije, odbrane i zaštite. Trenirao, igrao i davao golove. Sve dok…

Utakmica.
Leva polutka, broj 10 na ledjima, Srđan Mihajlović igra, a sa tribina se čuje…”Orpheuseeee”.

Naježio sam se. Moj otac je došao da gleda ne najavivši mi. Doveli ga prijatelji koji su mu rekli “onaj tvoj igra i daje golove na svakoj utakmici”.

Posrećilo mi se, ekipa je igrala odlično, a ja sve šanse pretvarao u pogotke. Pet komada.
Otac je bio ponosan na mene, i od tada redovno svojim kolima vozio nas na utakmice. Mihajlović Srđan jedan je od najboljih strelaca podmlatka ekipe, za prvi tim nikad nije zaigrao.

Zaigrao je Orpheus. I igrao u opštinskoj…okružnoj…zonskoj ligi. A onda zbog povrede prepona prekinuo.
Prva utakmica. Moj otac trener. Za mene je klupa bila rezervisana.
- nećeš ti meni u prvi tim pa da narod kaže da te guram, sa klupe, pa dokaži da treba da igraš.

Tako i bi. Gubili smo sa 2:0 kad me je uveo u igru. Tražio sam od kapitena da izvedem neki slobodnjak a on mi, na moju nesreću, dozvoli da izvedem penal. Lagani prilaz lopti, finta, šut i lopta pravo u golmana. Živa. Džaba posle toga pogodak koji sam postigao i asistencija. Ostalo je upamćeno da sam promašio penal i da je utakmica završena nerešeno. Penale više nisam šutirao.

Prolazile su godine, golovi su se ređali kao na traci, na jednoj utakmici 7 komada.
Bilo je i pogodaka sa centra. Ono, kad golman ne poznaje dovoljno pravila pa stane na ivicu kaznenog prostora, a ja pri polasku sa centra direktnim udarcem u gol.

Onda je naišla povreda. Kidanje prepona. I kraj. Posle godinu dana 1993. aktiviram se kroz mali fudbal, rekreativno. Učešćem na radničko sportskim igrama. Punih 15 godina. Od tih 15 godina igranja, 8 sam proveo i kao predsednik komisije koja je rukovodila takmičenjem.

Septembra meseca ove godine krenula je nova sezona. Odigrao sam par utakmica i odustao.Upala Ahilovih tetiva na obe noge bila je jača od želje za nastavkom.
Sinoć. Kad sam došao na igralište primetio sam prilično veliki broj gledalaca. Ekipe koje su igrale tri prethodne utakmice nisu se razišle. Stotinak ljudi na betonskoj tribini pored igrališta.
Dve ekipe za koje sam igrao sastale su se u poslednjem kolu. Mislio sam da su došli da gledaju dobru utakmicu jer se očekivala dobra utakmica.  Identičan odnos pobeda, poraza i nerešenih rezultata, druga ekipa sa boljom gol razlikom nalazila se na 2. mestu na tabeli, prva ekipa bila je treća na tabeli.  Na jednoj strani plavo-žuti, na drugoj žuto plavi.
Slikali smo se prvo svaka ekipa za sebe, onda obe zajedno, tu je bio i snimatelj koji je snimao utakmicu kamerom.

Početak utakmice. Sudija daje znak, ja polazim sa centra, sudija svira. Stajem….i onda iznenađenje koje su mi priredili.

Kapiteni ekipa donose mi poklon. Fudbalsku loptu - adidas - na kojoj su se svi do jednog potpisali. Za njima i predstavnik fudbalskog saveza. Uručuje mi zahvalnicu “za razvoj radničko-sportskih igara”. Ove igre ne bi bile ovakve kakve jesu da nije bilo nas četvorice entizijasta. Uspeli smo da napravimo fudbalsku ligu sa 16 ekipa koje godinama igraju i druže se.
Sa tribina veliki aplauz….a iz mojih očiju suze.
I džaba mi želja da utakmicu odigram do kraja. Noge nisu izdržale, klekao sam na kolena. Moj sin, budući fudbalski sudija prišao je, ogrnuo me jaknom i izveo sa terena.

-         ajde, matori, dosta je bilo od tebe….iako znam da ćeš naći načina da i dalje ostaneš aktivan.

I dade mi tom rečenicom ideju.

Radničke sportske igre ovakve kakve jesu živeće još dugo….ali, u toku nedelje imamo jedan dan slobodno! Sreda je dan kad se liga radničko sportskih igara ne igra. Naredne sezone igraće se i sredom. Formiraću sa trojicom entizijasta, onih iz par redova iznad, novu ligu.

Ligu veterana koju ćemo nazvati “Liga 40+”.

Fudbalu sam puno dao. Zbog fudbala su me ostavljale cure ili sam ostavljao ja njih….fudbal i ja, nekako, neraskidivo povezani.

2 comments.

Tvrdičasti Kir-Joca Herpagonić

Posted on septembar 24th, 2008 by orpheus.
Categories: PisKaranja.

Ne znam  da li je moj komšija Joca čitao Sterijinog Kir-Janju, ili je proučavao Molijerovog Tvrdicu, ali znam da sam nakon čitanja ove dve knjige u njemu počeo da preopoznajem obojicu junaka. Pošto sumnjam da je on za ove knjige ikad čuo, još manje da je pročitao, verujem da je njemu ovo  u stvari urodjeno.
Kakav je to cicija…stipsa…tvrdica…najlakše ću vam dočarati ako kažem rečenicu koju najčešće izgovara
“nemam komšo, a i da imam, oakle mi, živ ti ja”.
Mali, bucmasti čovek, šezdeset i kusur godina, svojevremeno je radio kao obućar. Imao svoju obućarsku radnjicu. Dobar majstor, pročulo se, pa je dobro i zarađivao. Napravio je poveliku kuću, sa velikim lokalom u kome je otvorio za ćerku samouslugu. Kasnije od zarade zakupili su još nekoliko lokala i otvorili prodavnice obuće, pa je krenulo i tu. Vremenom, postali su što bi naš narod rekao, gazde. Ćerka je kasnije dovela muža - prizetka Milovana koji je sve to bogatstvo umeo da umnoži na još više.
Joca je u stvari bio dirigent orkestra. Tačno je odredjivao šta će se i kad raditi, a prizetko Mića, i Ljilja su radili. Zaradu je sakupljao Joca i verovatno krio u nekoj slamarici. 
U njegovoj kući nema nepotrebnih stvari. Ništa se ne baca i za sve postoji namena. 
Jednom prilikom su mu u dvorištu opale jabuke koje nikako nije mogao da proda. Međutim…setio se Joca Đoke kozara pa je te jabuke poklonio njemu. Ovo poklonio su Jocine reči, iako svi znamo da je Đoka tri dana cvileo od besa kad je Joca zatražio da se te jabuke odrade.
Đoka je naime, za dve vreće polutrulih jabuka morao da okreći Joci kuću. Od tada ne govore.
Mom dedi jednom je trebala kosačica da pokosi travu u dvorištu, i zatražio je od JOce. Međutim, Joca ga je odbacio uz čuvenu rečenicu koju je i moj deda upamtio. Deda je otišao i kupio kosačicu za travu koja radi na benzin. Prošlog leta dodje Joca kod mog dede da pozajmi kosačicu za par minuta jer
“nemam ja komšo, a i da imam odakle mi, živ ti ja”.
Svi smo  znali da on ima svoju, ali i da je jeftinijeda pokosi našom. Em u njoj ima goriva, em njegova radi na struju. Dvostruka ušteda. 
Jebo si je vek - rekosmo svi kući…i pozajmismo mu, naravno.
U gomili tvrdičluka koji su nam često izmamljivali osmehe evo jednog i za vas

Odluči moj otac da se našali sa njim, i pozove me da mu pomognem u tome.
Prizetko Mića i LJilja bili su na moru, a Joca je radio u prodavnici. Otac i ja krenemo da kkupimo potrebne namirnice.
Kad je došao red da platimo. Otac nije imao dovoljno, novčanik je zaboravio kući pa je “pozajmio” od mene, a onda se setio da mu treba gajba piva.

- komšo, može li jedna gajba piva?
Joca pošto je mislio da otac nema para rekao je ono svoje čuveno:
- nemam komšo, a i da imam odakle mi, živ ti ja…puno ljudi, rasproda se  za čas.
U tom trenutku ja se saginjem i kažem ocu:
- Ćale, evo ti novčanika, pao ti je dole.
On tada prokomentarisa
- šteta  što čika Joca nema pivo, moraćemo da odemo u drugu prodavnicu.
A Joca, kad je video novac, odjurio je u magacin i sa gajbom piva u rukama išao je z a nama do naše kuće, jedno dvesta metara od prodavnice, kako bi nam je prodao.
Kad je moj deda video Jocu da nam nosi piće uz smeh je prokomentarisao:
-komšo, jel to prilagodjavanje tržištu, uvodiš novu uslugu, nošenje kupljene robe na kućnu adresu?

Medjutim…
Joca ostavi gajbu piva pred vratima i mrtav hladan reče mom ocu:
- Komšo,  gajba piva je 640 dinara, moje nošenje košta još 100 dinara, dakle, ti meni dodješ 740 dinara za ovu gajbicu.

Eto, i našu šalu uspeo je da prevede u svoju korist.

0 comments.

Darujmo reč

Posted on septembar 23rd, 2008 by orpheus.
Categories: sadašnjost.

Ovako.
Imam jednu dragu drugaricu koja zivi i radi u Francuskoj.
Imam tu istu drugaricu koja voli da dodje u Srbiju. Da dodje i pomogne.
Ta moja draga drugarica pokrenula je jednu akciju koju je nazvala “darujmo reč”.

Nije to akcija u smislu da se priča…već da se reč stvarno pokloni.

A kako se to poklanja reč?
Za one kojima to baš i nije jasno…reč se poklanja kroz knjigu, a knjiga je tu da se čita.

Eto, kad su pametne stvari u pitanju, ja nisam vičan da o njima pišem…ali sam voljan da se uključim i pomognem.
I uključih se, postadoh član ekipe.
Jedna akcija ekipe “Darujmo reč” odavno je završena, iako je ekipa bila malobrojnija nego što je sada. Obezbedjene su knjige za školu u Levosoju kod Bujanovca, i to prilično velika gomila.
Koliko znam, uskoro će nova akcija, uskoro će drugo selo, druga škola dobiti knjige koje poklanjaju dobri ljudi.

Evo prilike da pokažete da ste dobri, humani, da volite da pomognete.

Detalje sa fotografijama,  vezano za akcije koje su u najavi, ili o akciji koja je završena možete pogledati na sledećoj adresi.

http://darujmorec.blog.co.yu

Ekipa “Darujmo reč” čeka na vas.

2 comments.

ShBrtzanje

Posted on septembar 18th, 2008 by orpheus.
Categories: PisKaranja.

E, drage Boje i Bi Balo Banje dragi Boji, siguran sam da znate da je  Bnogo  teško kad se čovek Brehladi. 
Još kad Bu se to desi u zlo doba kad Bu Breme nije onda je stvarno poBeliki proBleB.
Znate da ja Bnogo BoliB fudbal. 
Bre neko Beče pozvalo Be društvo da igraBo fudbal na Beštačkoj traBi, ja naraBno potrčao i istrčao se s njima. NeBa Beze što je društvo u Broseku 10 godina Bladje od Bene. BisliB, neBa Beze dok igraBo fudbaB….eeee, al iBa Beze kad posle fudbaBa sednemo da Bijemo Bivo.
BisliB, oni Biju Bivo, ja Bijem kiseBu Bodu, i još u BrodaBnicu tražiB da bude iz BajBicu, skoro Ba Bruća…al džaba, il Bivo, ili Be netje zoBu za sledeću sredu.
OdsediBo Bi tako posBe utakBice jedno četrdesetak Binuta prokoBentarišemo zBezdu i Bartizana u eBro kuBovima…e sad, ne Bričamo baš o zBezdi u eBropi…ne igra ona to, brema nekiB inforBacijaBa, ona je negde Bred Bratima Brve lige Srbije, mada obećali su Broširenje suBer lige.

Nego, da BredjeB na stBar što se Brehlade tiče, da ne bude kako reklaBiraB zBezdu…ili je daBeko biBo ne BoliB. Balo je to.
Posle Bijenja, odeB kući i naravno da kuBanje.
Deca se okuBala, žena posBe njih, i ja onako polu znojaB, uBetim u kadu. Kad ono oni požuriBi sa kuBanjem, i voda se ohBadiBa. EB znojaB eB u HBadnu Bodu…(dobro aj da se ne čudite otkud u Badnu Bodu…pa evo da BojasniB. Zbog uštede vode (kažu da će nestašica Bode u svetu) Bi se dogovoriBi da se Brvo kuBa ćerka, posle sin, posle njega žena, i na kraju ja. Bosle u tu vodu staBimo i Beš koji smo u toku dana nosili, da ga malo proBeremo.
Oni požurili sa kuBanjem,  ja okasnio i eto kuBanja u hBadnoj Bodi.

Brrrrr, drKtiB još, ceBe noći saB iBao teBBeraturu, onu drKteću, oko 39…a jutros  eBo i kroz nos Bišem. U stvari Bišem Brstima, a kroz nos Bričam, što bi rekla Boja Baba KosoBka, “unjkaš, prehBadio si se”.

Nego, idem ja časkoB da kuBim BaBirne Barabice, dosadilo Bi da brišem nos rukavom…a i nema Biše Besta na rukaB. Kad si kupim ZeWa soft, mirišljaBe Barabice onda ću da Brobam da istresem Bos i da ko čoBek poBijem neki čaj u kafanče. Brobaću da poBijem čaj od crnog Bina, dok ne odeB kod lekara, Baljda Bi se posreći Ba me poBleda i preBleda neka Bladja doktorka, i nabaci Bi neku Bladu sestru da Be šBrica. SBeB da se kBadiB da dobijaB bar Bet Benicilina.
 
Kad Be Brodje “unjkanje”, temBeratura i ostali Birusi ću se BratiB da BaB ispričam još neke detalje. Možda ću još Bar dana da ŠBrcam, aB se nadaB da Bi nećete zameriti. ObećavaB, neću da se služiB ni rukaBoB.

0 comments.

Tekst od cetvrtka

Posted on septembar 14th, 2008 by orpheus.
Categories: Poezija.

Имате право два пута да погађате чиме сам се занимао у петак после посла до касно у ноћ и јуче до пред вече? Ко погоди може да отвори агенцију „треће око“ али да је крсти другим именом, пошто „треће око“ већ постоји као регистрован назив.Дакле?
Знао сам да нема спремних…осим оних који су ме видели, или сам им рекао какав ме посао чека.Позовем, тако, човека у четвртак, по договору и питам га да ли је спремио паприку а он ће:-         јој, нисам имао кад, гужва ми била, нисмо стигли да наберемо, него ево да идем сад и донесем ти мало касније.Како не волим да ме лажу…да ме мувају разним изговорима лепо му се захвалим и кажем да нема обавезу да донесе. Мени паприка, брате, треба кад ја хоћу, не кад ти можеш, и уз то ми наплатиш, прилично дебело.
Сачекам да падне ноћ, јер се те ствари обично ноћу раде и кренем у набавку.
Еј…полако, ко је помислио да сам кренуо у крађу, дебело се зајебо. Кренуо сам на кванташку пијацу, пар километара ван града.
А тамо…камиони паприке. Камиони купуса, карфиола, вреће шаргарепе…гајбице и гајбице грожђа каквог ти душа воли. И маса људи. Углавном препродавци. Купе на кванташкој, па продају на зеленој пијаци.
Прођем један круг да видим понуду…циганчићи, млади, лепи, из камиончића нуде:
- извол’те господине, свежа, македонка, само 50 динара.
Одмах сам их сконтао…купили у Македонији. Правим други круг, овде онде застанем, питам за цену.
- еј, шефе, ајде купи код мене – зове ме човек.
Окренем се, и препознам лик, био код мене, решавали смо му неки приговор на рад нашег радника. Радник је остао без посла јер смо открили злоупотребу, човеку је извршена надокнада и отишао задовољан.
- шефе, код мене 45 динара кило, за тебе дам по 40, велики си ми проблем решио.
Како тих 5 динара по кг мени ништа не значе изјасним се да ћу купити од њега, али по цени по којој продаје и осталима. Не желим да ме за неких 500 динара сутра сретне и каже „еј ја дадох по нижој цени….треба ми та и та услуга“.
Купим 5 врећа….или је лепше по нашки…купим 5 џакова паприке, убацим у ауто и кући. Кући ме је чекало прање сваке појединачно.
Жена их пере у „првој води“ ја их перем у другој и остављамо да се оцеде. Тек сутра имамо главни и најтежи део посла. Печење око 100 кг паприке, или у комадима ту нешто мало преко 1000 комада.
За оне који то нису радили…поручујем „и немојте“. Ем вруће, ем напорно, ем су прсти надувени као ћевапчићи.
Паприка се пече на плотни једног шпорета који  стоји у гаражи и служи за печење паприке, печење прасића за славу, рођендане и слично. Видео сам да је враг однео шалу па сам позајмио од комшије и фуруну. У 15.00 завршио сам с послом, а већ у 15.20 био између фуруне и шпорета бацајући паприку на плотне. Вруће, паклено, зној капље на све стране, прсти опечени десетак пута (минимум) колена од врелине црвена и опечена али сам успео да до 18.30 завршим сав посао. Јесте, ташта помогла тако што је почела пре мене пар сати, али је и чим сам дошао напустила бојно поље тако што је села и почела да љушти паприку.
Е сад сам већ сигуран да знате шта сам радио.
Ако не знате….онда пратите и даље.
У 18.30 сам се на брзака пресвукао, отишао на састанак удружења фудбалских судија, да испоштујем колеге, и након петнаестак минута се вратио кући, поново се пресвукао и сео да љуштим паприку уз ташту и супругу.Веровали или не, љуштење смо завршили око 23.00. Онда су њих две отишле на спавање а ја још једно сат времена сређивао судове и двориште.
Око пола ноћи бих отишао на спавање….да не беше неког филма који ме заинтересовао. Но, нисам га одгледао до краја. ТВ остао укључен а ја задремао.
Устајање  у суботу било је прилично болно. Положај код љуштења паприке, а посебно онај око прања судова био је идеалан за моју спондилозу. Ипак, устао сам, и након умивања узео ручну воденицу и кренуо у рат са паприком. Млевење паприке. Сигуран сам да сада знате да сам спремао ајвар.
Млевење је мој посао…али ме је изненадиоло и оно друго што ме чекало. Морао сам и да мешам огромоном варјачом. Рачунао сам да сам пуно безбеднији ако варјачу у рукама држим ја, а не ташта или жена. Око 17.30 у суботу, посао прављења ајвара би завршен. У тегле од 1 литар запремине ставиле су га њих две, укупно 31 теглица. Готова  зимница.
Али….данас док сам теглице уредно ређао на средњу полицу у шпајзу  зазвонио је телефон.
Мој пријатељ Јован из БГД.
- еј, Орфи…прошле године ти био добар ајвар, имам купце јеси заинтересован да радимо поново.
Гледам теглице…слушам њега…ударам математику…на 30 теглица могу да зарадим 50 еура. Не рачунам рад…и таман да кажем:
- може, прва серија је спремна, шаљем сутра аутобусом – спондилоза из доњег дела кичменог стуба, тамо где леђа губе своје часно име , проговори из мене.
- јок брате, не могу, ако си заинтересован наћи ћу неког ко ће то да одради са тобом.Ах, да…овај текст откуцао сам још у четвртак и чувао га у драфт, данас га само објављујем.
 Ко да куца оваквим прстима!

11 comments.

Don Quijote…

Posted on septembar 10th, 2008 by orpheus.
Categories: PisKaranja, Poezija.

Krenuo Don Kihot da traži sebi sreću. Lutajući tako naišao je na poštansko sanduče, napisao pismo i ubacio ga. Nije verovao da će to uspešno da uradi Sančo Pansa, zato je to uradio lično. (ovo je pojašnjenje, da se ne bi bunili zašto vitez sam ubacuje pismo u sanduče). Poštar Fernando Ljorente, koji je praznio sanduče usput je svratio kod lepe Soledad zvane Sunce Katalonije, ne bi li nekako odmorio guzicu od tvrdog sedla na kome je sedeo jašući poštanskog konja i  usput zaradio neki bod u gostima, makar ga to koštalo, obzirom da se Soledad bavila najstarijim zanatom.
Nakon što je dobio to što je platio zadremao je, a Soledad je, preturajući po njegovoj torbi u potrazi za duplom zaradom, pronašla pismo.
Pročitala ga, i odlučila da napiše odgovor, predstavljajući se kao Dulcineja od Toboda, napisan odgovor ubacila je u Fernandovu torbu, a ovaj otišao da odradi svoj posao.
Don Quijote od La Manche dobio je pismo na ostrvu Barataria koje je na upravljanje, zbog zasluga, dobio Sančo Pansa.
Pročitavši ga, razočarao se u ljubav i žene, nežno rukom spustio je svoje uvek spremno koplje i odlučio da se više ne bori.
Eto vam pojašnjenja, ako niste znali, zašto Servantes nije hteo da piše još nastavaka o svom legendarnom junaku.

5 comments.

Tri livade nigde ‘lada nema

Posted on septembar 9th, 2008 by orpheus.
Categories: Poezija.

Nekad davno, bejaše ovako:
uz’o Mujo konja da potkiva
spremajuć’ se za put preko Drine.
Mujo kuje, a majka ga kune.
“Sine, Mujo, proklinje te majka,
zar Srpkinja da mi bude snajka?!
zar da čuvam to vlaško kopile
da l’ Turkinje tebi nisu mile”.
“Mila majko ne kuni me mlada,
zbog Radmile moje srce pati,
zbog te žene, ja ću preko Drine
makar me ti ne nazvala sine.
Prodjoh Bosnom kroz gradove
al’ ne nadjoh sebi dragu
za kojom bi uzdrhtalo srce,
više volim lepu Radu,
neg svu Bosnu da mi dadu,
Dva oka njena, i duge crne kose
Radost, ljubav sreću meni donose.”
Ode Mujo pevajuć’ ka Drini,
osta kada u bostanu sama.

“Rado lepa rado, gde je tvoje stado?”
sa dorata Mujo pesmu peva,
ovce bleje, medenice bruje
a kraj stada, Rada otpevuje
“Moj dilbere, kud se šećeš,
aj što i mene ne povedeš.
Povedi me, dragi domu svome,
Da ti svoje srce predam…
da ti majci leba ne dam…”

Zlatiborom frula odjekuje.
Poranio Milorad, da obidje vinograd…
raspalio svirku kroz dvojnice
ispod oka gleda čobanice.
ugledao lepu pastiricu,
u Milana ćerku jedinicu.
prepoznao u njoj lepu Radu,
opev’o joj lepotu u pesmi,
“man’ Mujagu, nek se vrati Esmi.”
“Pastirice moja mila, zašto ode bez pozdrava
što pogazi obećanje prvo milovanje.”
Lepa Rada, pesmom odgovara,
“Milorade , bekrijo, sve si pare popio,
sirotinja i bogu je teška,
neka Mujo bude moja greška.
Lepše će mi biti na divanu,
da ja jedem ratluk i baklave
neg da čuvam ovčice i krave!”
Poručuje Mujo sa dorata,
“Ne čuju se nanule, ne šuškaju dimije
nema graje pokraj stare česme
sve je kao nekad, samo nema Esme
U mom srcu, Rada, mesto zauzela
nema za nju, više, prela nit’ posela…

Kod mene kažu “zaludan pop jaganjce krsti”…zaludan ja, poigrah se rečima nekih narodnjaka, tek da mi prodje vreme, i vama dam zanimaciju.
Ako “ovo” nekome izmami osmeh, obavezno da mi kaže, zahvaliću se.
Ako kaze da je pesma dobra, ne verujte mu…

A tri tačkice na kraju, na zalost čitalaca, znače da pesma nije dovršena, jer…..”ide Mile Lajkovačkom prugom” a gde se dvojica svadjaju treći se okoristi…ovo tek da vam dojavim da neće Rada ni u Bosnu ni u Srbiju…k’o većina mladih čim joj se ukaže prilika okrenuće se ka Jevropi.

8 comments.

Older »