Опет сам сањао исти сан,
И опет јутрос жалим за њим.
Има ли слађих снова,
од снова младости и детињства
и старе куће, препуне чађи
меког сомуна.
Волим да сањам нашу башту
тарабом ограђену, препуну цвећа
стари орах, широких грана.
и стари дуд.
Волим да у сну трчим
између старих шимширова, стазом
црвена цигла, а нога гази опало лишће
што шушти.
Сан о детињству препун је песме,
славуја, шеве и штиглића,
из густог жбуња, и ниског грмља
иза куће.
Сањам тополе, брестову шуму
једну малу, кривудаву, кроз село реку,
и увек влажну траву крај ње,
Зелену, меку.
Сањам и своју стару баку
крај огњишта џара ватру и причу прича
Вештице, виле и вампири.
Слепи мишеви.
Сањам пролеће кад стара кајсија цвета,
поток весело крај куће тече,
у хладу столетних врба, кривих грана,
Бистар, чист.
Сан једног лета, и топлих ноћи,
кад месец сија, а ветар дахом лишће креће,
праћено клепетушом из даљине
Долази стадо.
Сањам и јесен, пуну кише
црквени конак опалих стреја,
и стари храст, сеоски запис
Крај цркве.
Сањам и зиму, хладну и снежну
пут ка школи, дугачак црно-бели шал
око вратова двојице ђака,
Два друга.
Опет ћу ноћас сањати исти сан
и опет сутра жалити за њим
