Rastimo, u širinu

Има ли слађих снова,
од снова младости и детињства
и старе куће, препуне чађи
меког сомуна.

Волим да сањам нашу башту
тарабом ограђену, препуну цвећа
стари орах,  широких грана.
и стари дуд.

Волим да у сну трчим
између старих шимширова, стазом
црвена цигла, а нога гази опало лишће
што шушти.

Сан о детињству препун је песме,
славуја, шеве и штиглића,
из густог жбуња, и ниског грмља
иза куће.

Сањам тополе, брестову шуму
једну малу, кривудаву, кроз село реку,
и увек влажну траву крај ње,
Зелену, меку.

Сањам и своју стару баку
крај огњишта  џара ватру и причу прича
Вештице, виле и вампири.
Слепи мишеви.

Сањам пролеће кад стара кајсија цвета,
поток весело крај куће тече,
у хладу столетних врба, кривих грана,
Бистар, чист.

Сан једног  лета, и топлих ноћи,
кад месец сија, а ветар дахом лишће креће,
праћено клепетушом из даљине
Долази стадо.

Сањам и јесен, пуну кише
црквени конак опалих стреја,
и стари храст, сеоски запис
Крај цркве.

Сањам и зиму, хладну и снежну
пут ка школи,  дугачак црно-бели шал
око вратова двојице ђака,
Два друга.