Moja reka

Posted on januar 23rd, 2008 by orpheus.
Categories: sadašnjost.

Odrastao sam u selu kroz koje je proticala reka. Kažem proticala jer sada gotovo da je nema. Što bi rekli neki “curka” tek da se kaže da je reka.
Reka, koja je nekad bila bistra i čista sada se oseća na kanalizaciju koju izbacuju iz septičkih jama, po njoj plivaju plastične flaše od raznoraznih oplemenjivača, izbeljivača, itd. a u boljem slučaju po vodu to su boce Selinona, Zimola, Glifosava i ostalih insekticida, herbicida i sličnih stvari.
Reka, u kojoj je nekad bilo klenova i od kilogram-dva.*********Neću o ovoj  reci, previše emocija mi se aktivira kad krenem da pričam o ljudskoj ne brizi, nemoralu, ne svesti…Trudiću se da sačuvam tu reku u svojim sećanjima onakvu kakva je bila pre dvadesetpet-trideset godina.**********Dakle, reka sa čijih obala su se nadvijale vrbe spuštajući svoje grane gotovo do površine vode, reka iznad koje su leteli vilini konjici, reka koja je povremeno umela da procveta od igre insekata koji izlaze iz njene dubine.
Nije to cvetanje kakvo ima reka Tisa kad na njoj u junu-julu procveta tiski cvet, ali je lepo gledati kako iz vode izleću insekti i plešu nad površinom reke, a klenovi, ti divlji lovci na insekte, iskaču iznad vode i hrane se njima.
Na toj reci postojalo je nekoliko gazova, plićaka, preko kojih su ljudi iz sela prelazili na drugu obalu do svojih njiva. Podviješ nogavice pantalona iznad kolena, i pregaziš, ili u kolima koje su vukli konji, prevezeš se preko.
Postojao je i jedan stari, drveni most koji su izradili ljudi iz mog sela.
Sećam se tog mosta, možda pogrešim godinu, iz 1976-1977 godine. Kao dugačka  zmija pružao se nekih petnaestak metara preko reke na visini od par metara. Debeli drveni stubovi čvrsto su ga držali, a sam prelaz preko koga se hodalo napravljen je od neravnomerno rasporedjenih gredica, daščica. Sa jedne strane imao je rukohvat, za koga, pretpostavljam, nije bilo preporučivo držati se. Naravno, most je bio isključivo pešački i povezivao je pedesetak kuća sa druge obale reke sa selom, prodavnicama itd. Taj deo sela nosio je nadimak Hrvatska. Nikad mi nije bilo jasno zašto.
Sećam se i radova na izgradnji novog mosta, betonskog, sa gvozdenim ogradama par godina kasnije. Puno kamiona, buldožera, radnika…veliko slavlje na otvaranju mosta kad su radovi bili završeni.
Toliko dobro pamtim taj most koliko i prvu poplavu, godinu dana kasnije, koja ga je oborila.
Ne sećam se da je bilo ko od stručnjaka, arhitekta koji su izradili taj most ikada bio odgovoran što se srušio od prve veće vode. Godinama je stajao tako, prepolovljen u obliku slova M, preko njega su dovitljivi ljudi dogradili ponovo drveni i tako godinama išli preko. Sada je tu neki novi most…vode koja bi ga, možda, zaljuljala više nema.Svaki moj odlazak u ribolov počinjao je od mosta. Nekako me je put tako vodio. Uzvodno od mosta bilo je puno mesta sa većim dubinama, virova u kojima su se kupali dečaci tokom leta. Najdublji je bio oko pet metara. Samo je par hrabrih smelo da zaroni u njegovu dubinu i sa dna izvuče kamen kao dokaz hrabrosti. U vreme kad se niko nije kupao tu sam najčešće na višnju, dudinju, šljivu ili ribicu lovio ribu. Tu, uzvodno nalazila se i jedna vrba koja je jednu svoju debelu granu pružala gotovo do polovine reke. Često bih se popeo na tu granu, i odozgo, mušicom pipkao po povšini vode varajući tako klenove. Negde 1980-81 u tom delu reke, najčešće u drugoj polovini avgusta počeli su da svraćaju cigani čergari. Podizali bi svoje šatore i tu boravili. Po selu bi se obično digla frka kako iz njiva počinje da nestaje kukuruz, krompir, paradajz…što naravno nikad nije dokazano, sve se svodilo na tračeve rekla-kazala. Jednom prilikom dok sam “varao” klenove galama i pljuskanje vode mi je skrenulo pažnju. Tridesetak metara dalje u vodu su ušle mlade ciganke, gole, i kupale se, prskale. Ja sam ih pritajeno gledao. Prvo iskustvo sa golim ženskim telom. Oduševljen to sam ispričao svojim drugarima, narednog dana sva trojica sedeli smo na grani i čekali. Naravno, došle su.
Kako su dolazili, tako su nakon dvadesetak dana nestajali, i sa njihovim odlaskom prestajale bi i priče o kradjama. Sa dolaskom jeseni obično bi se iznova aktuelizovala priča o “mečki” koju bi vidjali kasno uveče oni koji su se vraćali iz prodavnice, verovatno “pod gasom”.
Nizvodno od mosta sve do crkve svete Petke koja od kad ja pamtim nikad nije izgradjena, završena niti me je interesovala njena istorija jer je pripadala drugom selu, bilo je puno plićaka, brzaka i tek po koji vir u kome bi se kupali mladji dečaci iz sela.
Najpopularniji vir bio je onaj  koji smo zvali “prva krivina”. U tom delu reke takođe se lovio klen. Pravilo je bilo loviti ga na skakavca i to bacanjem pred drugu obalu u hladovinu. Bilo je puno parčića, ribolovački mereno, do lakta. Tako smo pokazivali koliki su.U tom delu reke upecao sam najveću ribu. Klen, naravno, 2,1kg. Meren u prodavnici kod Muje, koji je kao dugogodišnji ribolovac, predsednik opštinske organizacije ribolovaca, uredno vodio evidenciju za nas iz sela. Najveća ulovljena riba donosila je i nagradu. Pecaljku. Jedino pravilo koje je važilo je to da je morala je da bude ulovljena u reci koja protiče kroz selo.
Tog dana brat i ja poneli smo kesu višanja, pa jednu u usta drugu na udicu. Sedeli smo na jednom starom panju koji je stajao sa tri strane u vodi, a njegovo korenje  išlo je  u dubinu reke.
Na dvadesetak metara iznad nas, baka (ne sećam se imena majka od Zareta, na žalost oboje su već umrli) zaustavila je krave da ih napoji i ujedno okupa. Moj brat je gledao kako to ona radi, a ja u moj i njegov plovak. U jednom trenutku njegov plovak jurnuo je u dubinu, ja vrisnuo: “imaš ga, vadi” -  on je udario kontru i štap je ostao kao ukopan. Kao da je zakačio granu. Brat je imao 9 godina ja 14. Uplašio se, vrisnuo…“bato, ja ne smem” - i počeo da plače. Uzeo sam njegov štap i uspeo da izvučem “ribetinu”. Trčali smo do prodavnice. On onako uplakan a opet sa osmehom, ja sav srećan uleteli smo u prodavnicu kod Muje i bacili ribu na sto. Još par minuta bacakala se, što je bio dovoljan dokaz da je ulovljena u našoj reci.
U vezi sa tom ribom, i dan danas kad krene priča o ribolovu brat i ja se “posvadjamo” ko je u stvari nju upecao. On ili ja, ja ili on…svako je imao svoje zasluge.Otprilike u to vreme, naravno oko mosta, upoznao sam i Anitu devojku kojoj niko iz sela nije smeo da pridje, a meni je postala….i ostala prava drugarica. O njoj i načinu na koji smo se upoznali pisao sam početkom decembra. Sećate se, ono “Ne, hvala”.**********Vreme je prolazilo, ja sam rastao, reka se smanjivala…kad odem u selo, leti, prošetam do nje. Pored novog mosta još uvek stoje tragovi starog polomljenog.
Obale reke urasle su u šiblje, ševar…pored obala nabacano svakakvo djubre, povremeno neko prodje i baci šibicu pa to zapali i izgori. Ako se duže vreme ostane na jednom mestu, vrlo je verovatno da će neko naići traktorom vukući cisternu sa fekalijama iz septičke jame koju će jednostavno pustiti niz vodu.
Do virova uzvodno gotovo je nemoguće doći od šiblja, a o ni koji su dolazili do njih sportski su izlovili klena,  dinamitom, jer klen nije mogao ni uzvodno ni nizvodno zbog plićaka.Gazevi više nisu aktuelni, svi prelaze preko mosta.
Brzaci nizvodno postoje ali se mogu preskočiti jednom nogom.
“Prva krivina”  je još uvek prva, ali više nije vir, već plićak koji je voda sama stvorila.
A klen…ima ga, samo se više ne praćaka na udici kad ga izvadiš.
Kao da jedva čeka da ga neko izvuče iz te vode.   

20 comments.