Juče sam u mislima odlutao daleko unazad, eto, punih 20 godina. Na dan kad sam učinio nešto na šta sam ponosan.
I da se odmah razumemo, ponosan sam ja i na svoje greške, nikad ih se nisam stideo, ali sam ih priznavao.
Dakle, te godine živeo sam u selu i sa drugovima dogovarao doček Nove godine.
Bilo je komentara da li ćemo u seoski dom, da li ćemo živu svirku naših drugara ili ćemo kasete i ploče…šta će se jesti, ko sve dolazi.
Uglavnom, jedan deo organizacije dolazio je i meni na deo.
Moja porodica imala je malu prodavnicu, a ja zbog malo većeg obima posla tog dana pomagao služeći mušterije.
U prodavnicu je došao majstor Sava. Penzioner. Stolar, od njega je moj otac učio zanat
Majstor Sava je jedan čikica sa sedim brčićima i sedom glavom, imao je šezdesetak godina.
- Maradona, pomažeš, a?
Zvao me je Maradona jer sam mnogo voleo da igram fudbal, a on bio jedan od najvatrenijih navijača našeg lokalnog kluba.
- Radim, čika Savo, treba da se zaradi neka parica za doček . Izvoli, šta treba?
Nabrojao mi je “iće i piće” u prilično velikim količinama. Prosto sam bio začudjen zašto toliko kupuje pošto sam znao da on živi sam . Nije imao naslednike, žena mu je umrla pre par godina, a on sve što je imao rasprodao, da bi mogao mirno da umre.
- Evo, izvoli čika Savo. A što ovoliko, očekuješ li goste večeras? brinuo sam ja tudje brige.
- Ma ko će meni, sinko, da dođe, pa i sam znaš da nemam ni kučeta ni mačeta. A eto, volim da svega imam. Ko zna, možda deda Mraz reši da svrati do mene i povede neko društvo, da pojedemo ono prasence i popijemo ovo piće. Nego, upiši mi ovo, molim te, do penzije, valjda mi Dobrosav poštar donese odmah posle nove godine.
Kiselo se nasmejao, a ja mu brzo spakovao to što je kupio i upisao u svesku za veresiju.
Jeste, uzimao je na veresiju, ali je bio najredoniji platiša od svih dužnika. Odmah po prijemu penzije plaćao je račun a za njega šta ostane, i tako do naredne penzije.
Pogledom sam ga otpratio preko ulice gde je zašao u svoj sokačić.
Bilo mi ga je žao. Toliko, da je u duši počelo da me izjeda. Što je više ljudi dolazilo sve je bila opuštenija priča, sve više bilo je smeha…samo sam ja ćutao misleći na starog majstora i njegovu samotinju.
Oko 20.00 kod mene su svratili Magare i Paja, a onda svi zajedno otišli u seoski dom na žurku. Nas dvadesetak, naravno, bilo je i devojaka. Vriska, cika.
Oko 21.30, jednostavno sam ustao, obukao jaknu i pošao napolje. Za mnom su krenuli, naravno, Magare i Paja.
- ti reče nemaš petarde,a, a sad ćeš bez nas da bacaš? - vikali su u glas, verovatno izgubivši osećaj za jačinu glasa od silne buke u sali.
- pa nemam, ne mogu više da sedim, dosadno mi je. Idem kući.
- ih kući…pa vidi Bilju veterinarku, uzvrtela se oko tebe, a ti je ne fermaš ni 2%
- pusti Bilju, idem kući. Ne ide mi danas.
- Ti nećeš kući, znam te - reče mi Magare - imaš ti nešto drugo u planu, kod koje devojke ćeš?
- imam, ali da nikome ne kažete.Nije devojka u pitanju, idem kod majstor Save. Žao mi čoveka, ne mogu da dozvolim da bude noćas sam kući.
- ih ti i tvoj obožavalac, “Maradono”….idi kad nećeš sa nama.
I odoh.
Sneg je škripao pod nogama, mraz štipao obraze, dok se na crno-belom šalu koji mi je bio uvijen oko usta hvalalo inje. Iz svake kuće čula se je muzika i veselje, povremeno bi odjeknula koja petarda, i zalajao neki seoski džukac u daljini.
kuc…kuc…kuc.
Otvoriše se vrata, i iz njih izviri seda glava
- MARADONOOOOO….OTKUD TI OVDE????
- Čika Savo, ja dodjoh, da pojedemo to prasence i popijemo piće.
- Maradono, Maradono…a žurka, a devojčice…a disko?
- Ima vremena za devojčice, čika Savo. Večeras slavim sa tobom.
Udjosmo u kuću. Sa TV-a je išla muzika, narodnjaci, prvi program.
- Sedi, sad će Čkalja i Mija, da se smejemo zajedno.
Sedeli smo, pili bambus, pričali o fudbalu, naravno, povremeno o devojkama, on mi pričao kako je to bilo u njegovo vreme, do ponoći.
Palo je čestitanje, uz najiskrenije želje, kako to obično biva.
I baš kad smo nazdravljali novoj godini, podižući ko zna koju po redu čašu bambusa, pred kućom su počele da gruvaju petarde.
Tačno sam znao šta se desilo. Ona dvojica, Magare i Paja, nisu mogli da drže jezik za zubima.
Celo društvo sa žurke skakalo je po dvorištu i pevalo navijačku pesmu
“majstora Sava leeeee, majstor Sava lee, majstor Sava leale”.
Nisu ni sačekali da čovek čestito otvori vrata, nagrnuli su “k’o gladni” unutra.
Majstor Sava ih je gledao suznih očiju, propuštao pored sebe unutra, i kad su svi ušli rekao:
- udjite, deco, udjite. Dobro mi došli.
U kući kod majstora svi zajedno ostali smo blizu dva sata. A onda krenuli nazad u seoski dom.
Sve nas je redom zagrlio i poljubio, a kad smo se rastajali na kapiji rekao mi je:
- Maradono, hvala ti, ulepšao si mi ovaj dan i moju samotinju.
- Čika Savo, nisam ja kriv za ovo. To su Magare i Paja uradili.
- Heh, njih dvojica….ko da ja ne znam. Da ti nisi došao, ne bi ni oni za tobom. Sve jedno, hvala i njima.
Davno je bila 1988. godina, davno sam otišao iz sela, majsto Savu vidjao tek po nekad u prodavnici, ili bih na utakmici čuo njegov glas: “Maradonoooooo!!!”
Pozdravio bih ga, mašući mu rukom, a on meni uzvraćao dugim aplaudiranjem, kad god bih postigao gol.
