Ostaje pesma, i uspomena, naposlednjeg boema.
Čitao sam juče post jedne moje draga, možda NAJDRAŽE drugarice. Čitao, i ražalostio se, suze potekle. Pisala je o svojoj majci.
Rekoh joj preko msn…ne mogu ja to za svoju majku da kažem, hvala što me rodila…i ništa više.
Popodne sam proveo u razmišljanju, što retko u životu činim, i vraćanju uspomena na oca. Moj otac, majstor, stolar - po broju mušterija sigurno najbolji u okrugu u svoje vreme. I šire.
Sećam se jednom prilikom išli smo kroz jedan grad a on mi je govorio:
“ovu stolariju sam ja uradio…i ovu sam ja uradio…i ovu…i ovu…i ovu…” kraja nije imalo.
Setio sam se svoje osnovne škole i svojih užina. Kad sam krenuo u 3 km udaljenu školu rekao mi je:
“za užinu i kad god si gladan, možeš da udješ u koju god hoćeš kafanu i samo kaži ko si, bez plaćanja, ja ću to da rešim”.
Tako je i bilo. U svakoj kafani sam mogao da dobijem pljeskavicu a da ne platim.
Kasnije u starijim razredima, vraćajući se iz škole, kad god bih video našeg “keca” parkiranog, ulazi sam u kafanu i zvao ga da idemo kući…i uvek smo ostajali do kasno. Majka je uvek znala gde smo. Moj otac, Boem nad boemima…boemčima.
Setim se i jedne kafane u Rožaju…otac, zet i ja. Muzika trešti, a moj otac vadi šakom crvendaće i kiti muziku. Svi iz kafane ga pozdravljaju. Imao sam tada 16 godina.
Setim se i vojske. U jednoj kafani (ponovo) otac, moj poručnik i ja. Cele noći se slavilo. Neko društvo slavilo rodjendan, muzika bila njihova, moj otac ode, zataraži muziku i plati veselje za sve. Ne može boem bez muzike.
Večeru nismo platili, išla je na račun onih koji su slavili rodjendan, jer su nas pozvali u društvo.
Skoro, idem kolima sa svojom porodicom nekim putem, neasvaltirano, nikakvo i sinu mi ideja. Idemo na ručak!
” Gde na ručak, kukavče” - ljuti se žena - udjosmo već u planinštinu, vukojebina prava.
“Ćuti i uživaj, videćeš”
I odosmo u kafanu izmedju dva brda, onako u podnožju.
Kafana se zove “Mirna Dolina”.
I pojedosmo bogovski ručak.
“Odakle ti znaš za ovu kafanu”.
Ih, odakle…pozovem konobara, i pitam da li je gazda kafane još uvek živ.
“Jeste, tu je.”
“Hoćete li da ga pozovete.”
Dodje gazda, pita imamo li neku reklamaciju ili šta već.
“Ne…samo sam hteo da se zahvalim za uslugu, i kažem vam, ja sam sin od majstor Mileta, stolara.”
“OOOOOOOOOOOOOOOOOO, ne mogu da verujem, onaj klinac što je sa ćaletom dolazio na ovčije pljeskavice ponedeljkom. Znam za ćaleta, žao mi je. Koliko vidim, nastavljaš njegovu tradiciju.”
” Eh, nastavljam…ne može se on tek tako zameniti”.
“Baš tako, sine, tvoj otac bio je boem, nad boemima, kavaljer nad kavaljerima…….”
U pravcu gde smo putovali…znao sam svaku kafanu, vlasnici su se možda menjali, kafane su ostajale na mestu….svaka je nosila neke svoje uspomene.
Moj otac. Nema ga više. 03.03.1996. Nedelja.
Oko 08.oo sam ustao, i spremio se za fudbal, imali smo rekreaciju u hali sportova od 9.30. Zazvonio je telefon.
Javljam se, uspaničen glas jednog komšije iz sela, ja sam tada već 4 godine živeo u gradu: “ej, komšo, trči u bolnicu odvezli su ti oca.”
Ja onako pripremljen za fudbal, sa sve torbom sa patikama, pravac bolnica, računao sam, to se matori zeza, videću ga, pa na fudbal, po povratku ću svratiti ponovo i to će biti to. Sutra ide kući.
Odeljenje neurohirurgije. Doktor, prijatelj mog oca, gleda majku…iz očiju sam mu video da nema spasa, a opet pitao
“kakve su mu šanse, bez da me lažete”
Zna me dobro, zna da svaku istinu mogu da podnesem.
Šanse…jedan u hiljadu. Jak moždani udar, krvarenje u mozgu je veliko. Čekaonica do 16 časova.
Brat je bio u vojsci, u medjuvremenu sam pozvao oficira i objasnio mu telefonom situaciju, pustili su brata, došao je pravo u bolnicu. Kod oca nikakvih poboljšanja.
Potpisujem otpusnu listu, vodiću ga kući. Usput, umire u kolima. 17.10.
E MOJ ĆALE
Mislio sam od boga sam veći,
da gospodar ja sam svojoj sreći.
Radio sam i što nisam smeo,
sve poroke života voleo.
Tvoja slika i sad mi se javi,
kada ne znam koji je put pravi.
Iskušenje kad mi dušu vreba,
o kako mi tvoja pomoć treba.
E moj ćale sad kada te nema,
meni fali, meni fali
da mi netko kaže stani,
stani mali, stani mali.
E moj ćale, sad kada te nema.
