Rastimo, u širinu

Dve’iljadita

Davno … davno, možda i ne tako davno, služio sam vojni rok u čuvenoj Titovoj gardi. Govorili mi:
- blago tebi, u gardu idu samo najlepši momci - i ja blistao od sreće.
Nisam ni pretpostavljao da ću tu naučiti puno pametnih stvari, na stranu priča da je celo selo samo o meni pričalo kako sam lep i odabran za gardu.
Posle puno, puno godina, setio sam se jedne pametne izreke koju sam naučio tamo.
Išla je otprilike ovako
“ko o čemu, kurva o poštenju, zastavnik o unapređenju, a vojnik o skraćenju”.
E, slušajte dobro, pardon, čitajte dobro.
Pored svih uspeha bilo je i neuspeha - doduše, ne mojom krivicom (ko je još toliko lud da prizna da je sam zajeb’o ima puno drugih koji mogu da budu okrivljeni)

Bez smeha molim - nisam valjda lud da priznam kako sam kriv sam za greške!

Beše 14. oktobar 2000. godine i trebalo je da krenemo na službeni put.
Dve kolegenice, i srećnik, tj. ja.
 
Plavuša sa telom koje je govorilo “uzmi me, ali odmah” i bila brineta, visoka bez malo ko Raza Mujanović, sa glavicom kao Penelope Kruz, a usnama ko Andjelina Džoli. Ladno sam kad god bi bacio oko na njene usne zamišljao kako obavijaju…. dobro, de, znam da znate šta sam zamišljao, zato neću da napišem, dodajte sami kako vam se svidja.

Taman da udjem u auto, pozva me moj drugar i stari kolega Toma.

- stani časkom, da ti kažem nešto. Sanju možeš da kresneš, ali je uslov da ti da trofej, ili ga uzmeš sam, a kako nikome nije…bićeš glavna faca kad se vratiš. Samo, moraš da daš dokaz, nema prazne priče.
Za vas koji ne znate…. Sanja je brineta
- Olju nemoj slučajno da si?!!?? Okrete se i ode.
E, jebem te blesavog i blentavog… zar se tako kolega i ortak šalje na put. Nemoj da je kresneš… a ne reče mi zašto.
Nedelju dana  bili smo u BGD u jednom hotelu. Imali te kurseve (nemoj neko da je pročitao kurceve - slučajno, jer sam samo ja imao to, njih dve trebalo je da ga dobiju).
Uveče smo šetali po BGD, zezali se po kafićima, ja koristio priliku da Sanju nehotice (kao) pipnem nogom…rukom, ili kad ulazi u lift ja onako kulturno levom rukom je pustao ispred sebe a desnom nežno po guzi. Jbga, nikako nije reagovala. Tad mi je puk’o film, kao kad Fuji stavljaš u Smenu 8 ili Lajku… pa sam sebe psovao u bradu rečima:
“jebem te Titova gardo, zar si ovakvog lepotana imala”.
Posle četiri dana odustao sam, ona stvarno ne da nikome, doduše, kasnije sam saznao i zašto, ali o tome ili drugi put, ili neću uopšte…njena je, mogla je da da kome hoće, odlučila je da ne da nikome osim onom bumbaru srećniku….
Jedne  večeri, vraćamo se iz grada i Olja se ponudi da dodje kod mene u sobu da gledamo neku jebenu špansku seriju. Šta ću, primim je ja u sobu, kulturno, kao pravi domaćin, sednem na stolicu, ona se najpre onako nalakti na krevet, a potom kad se opustila i leže.
Gledamo seriju i pričamo o svemu…čak i o Sexu.
Ali, mene kopka ono što Toma reče i ne pružam se. Neću vruć kesten u ruku.
Završi se serija, ode ona, ostadoh ja sam da mislim kako sam pravi drug, kako sam ispoštovao Tomine reči misleći da možda on ima nešto sa njom.
Za nesreću…7 dana kursa prodje tek tako, ja ne kresnuh ni jednu ni drugu, ma ni jednu sa strane, osta suvog kursa.
Samo suvo znanje i sertifikat, sa OOOOvolikim pečatom, u koji kad god pogledam setim se da pored dve ribe nisam kresnuo ni jednu.
Prođe par godina od tog dogadjaja, krenemo priču o ribama koje rade u firmi, naravno pomenusmo Sanju koja ode preko grane, opsovasmo debelog bumbara sa kojim je otišla,  i Olju koja ostade sa nama.
Setim se Tominih reči i pitam ga
- dobro čoveče ja je nisam kresnuo zbog tebe.
- a što zbog mene, ja nikad nisam imao ništa sa njom.
Pomenem mu ja detalj kad mi je rekao što je rekao, a on se samo nasmeja
- pa jebo te, ne bi je valjda, znaš šta se sve pričalo za nju i ono što radi ustima i na licu!!!!
- ma jebo ja tebe, a zar ti nisi čuo da može da se kresne i otpozadi,  što bi joj gledao lice!!!!!???

Smeh, pivo po pivo, i pade dogovor, ili opklada, ili šta li već…. da ko je prvi kresne dobija ručak ili večeru od onog drugog.

Nas dvojica - obojica iz Titove garde, lepi “ko upisani” (nisam rekao upišani, nemoj neko da se nasmejao ni slučajno), krenuli da je osvajamo…nagovaramo, da ne kažem, lomimo srce.
Jurnjava ujutro ko će prvi sa njom na teren, podmićujemo šefa voznog parka da da bolji auto i tako to.
Ja vozim, njoj ruku na koleno, ona prekrsti noge…ma jedndom, dva…tri…pet…ma NI JEDNOM!
Do pre par dana odbijala me je rečima“jebi se sam, pederu, kad sam ja došla da ti je dam ti si se pravio kao da nisam tu, pričao mi o Fernandu koji se razvodi sa Lolom, a sve zbog Grasijele njegove majke koja se smuvala sa Alonsom Lolinim ocem” - (kud upamti sva ta imena pitam se sve psujući sebe u bradu

decembar 31st, 2007 Posted by orpheus | sadašnjost | 10 comments

Čista hemija

Neko je pre mene osmislio “Ženu” kao hemijski element i to je svetom putovalo, i nekako se dokopalo moje adrese i nagnalo me da Muškarca stavim u Mendeljejev sistem, odmah ispod Žene. Kod onih  koji vole drugačije neka Ze bude ispod.

Hemijski Element:   Zena
Hemijska Oznaka:   Ze
Otkrio:                         Adam
Atomska masa:        Optimalna 57 kg, ali postoje izotopi koji variraju od 40 kg do 250 kg.

Učestalost:                Vece kolicine se mogu naci u urbanim sredinama, ali se hemijski cisci primerci   mogu naci u udaljenim brdskim podrucjima.

Fizička svojstva: Povrsina obicno premazana bojom i kremom. Javlja se u svim agregatnim i drugim stanjima. Prokljuca odjednom, zamrzne se bez razloga.
Topi se ako se primeni odgovarajuci postupak.

Hemijske osobine:      Lako se spaja sa zlatom, srebrom i drugim plemenitim i poluplemenitim metalima, kao i  sa dragim kamenjem.
Apsorbira velike kolicine skupih materijala. Moze eksplodirati iznenada, bez prethodnog upozorenja i bez poznatog razloga. Ne otapa se u vodi, ali joj se prijemcivost znatno povecava ako se natopi kvalitetnim alkoholom.
Najefikasniji je poznati elemenat za upijanje novca. Element je koji se vrlo retko nalazi u devicanskom cistom stanju.

Upotreba: Prije svega kao ukras, narocito u otmenim vilama i skupim sportskim automobilima. Odlican je medikament za relaksaciju i vrlo efikasno sredstvo za ciscenje.

Ponašanje dokazano eksperimentima: Pocrveni kad se zatekne bez ambalaze.
Pozeleni kad se stavi pored boljeg uzorka.

Opasnost: Vrlo je opasan element, osim u  rukama strucnjaka, koji ima odgovarajuci alat. Ilegalno je imati vise od jedne, iako se moze posjedovati i vise, pod uslovom da se drze na razlicitim lokacijama i pazi da elementi ne dođu u direktni dodir

Hemijski Element:   Muškarac

Hemijska Oznaka:   Mu

Otkrio:                         Nepoznato, mada se za njegove izotope gotovo svakodnevno nalaze dokazi da su pali s Marsa.

Atomska masa:        Ne postoji optimalna masa za ovaj element iz razloga što postoji ogroman broj varijacija tako da ih je nemoguće  uporedjivati ih po atomskoj masi.  Kod jednog od izotopa ovog elementa atomska masa meri se u milionima eura.

Učestalost:                Vece kolicine se mogu naci u urbanim sredinama, a raznim eksperimentima dokazano je da nema hemijski čistih primeraka.
Izotopi: Za sada potvrdjena četiri izotopa.Muškarac Mu1 - originalan primerak, izuzetno retko ga je pronaći, reaguje burno i emotivno ukoliko se nadje pored primerka Ze.

Mulac Mu2 - primerak koga je najčešće pronaći, jer  je veoma rasprostranjen nalazi se svuda i na svakom mestu i veoma lako ga je uočiti. Karakteriše ga posebno pogled, i već nakon prvog kontakta sigurni ste da je to primerak Mu2. Primerci ovog izotopa su najčešće ljigavi.

Mudo Mu3 - primerak do koga dolazite čitajući novine i gledajući TV. Nalazi se na visokim položajima, bogat, rečit i ume da zavara sve izotope Mu, kao i Ze pretvarajući se u ono što u stvari nije, u Mu1.

Mudonja Mu4 - primerak sa posebnim sklonostima. Nalazi se  u okruženju većeg broja Mu2, najčešće 4-8,  koji ga okružuju i praveći krug oko njega štite ga od Mu3 koji sa svojim pratećim elementima  kruži oko njega pokušavajući da ga strpa u trezor zbog lošeg uticaja na okolinu. Veza izmedju Mu3 i Mu4 nikad nije dokazana, ali indicije o njihovoj medjusobno bezuslovnoj povezanosti postoje. Mu4 najčešće se povezuje  sa raznim travama i praškovima ali je i to, uglavnom,  nepotvrdjeno.

Fizička svojstva: Povrsina obicno premazana raznim farbama. Najčešće se javlja u ljigavom stanju. 
Moguće su iznenadne promene na njemu jer pod uticajem toplote i vlage pojedini delovi na njemu rastu. 
Prokljuca ako ga stavite pored televizora na kome je prenos finala lige šampiona, a lepi se nakon prskanja ako se primeni odgovarajuci postupak.

Hemijske osobine:      Lako se spaja sa pivom, vinom i drugim plemenitim i poluplemenitim alkoholima uz apsorbiranje velike kolicine istih. Prevelika količina alkohola u njemu ne dovodi do zasićenosti, već do stvaranja kiseline u njegovom želucu koji se naglo prazni i nastavlja sa primanjem novih količina alkohola.
Ne podnosi vodu na sebi,  osim izuzetno retkih primeraka koji se posebno izučavaju, u hemiji poznatih  kao MeMu (metromuškarci). Običan Mu, i najčešće miriše na znoj.
Upotreba:Ponašanje dokazano eksperimentima: 
Lažljiv kad je pored primerka Ze. 
Pozeleni kad se stavi pored bogatijeg uzorka, jer lepši i pametniji ne postoje.

decembar 28th, 2007 Posted by orpheus | PisKaranja | 37 comments

Bezobrazno

Pre nego krenem u ozbiljno pisanje, moram da vas upozorim. U ovoj priči radi se o odbrani časti. I moram da vas upozorim još na jednu stvar, ova priča je bezobrazna.

Stalno o njoj, svi kukamo kako smo časni, junaci, muškarci i slično….e, Boga mi juče mi se baš ukazala prilika da je branim…ili izgubim.
Čast, junaštvo…muškost.Krenemo tako ujutro rano kolima na teren. Obilazak nekog poljoprivrednog gazdinstva.
Ona da vidi ne javlja li se slučajno ptičji grip, da izmeri veličinu jaja i još neke zezalice… ja da vozim, ko mi kriv kad nisam učio za doktora veterine.Puno puta do sada smo se vozili…i uglavnom sam bio izvozan….a sve zbog jedne osvete jer 2000-te nisam iskoristio priliku koju mi je sama dala. Naime, tada smo bili u BGD na nekom seminaru 5 dana u hotelu Park. Jednom prilikom došla je kod mene u sobu, izvalila se na krevet i gledala TV a ja…častan i pošten pričao joj o utiscima sa seminara i “kupljenim znanjima”.
Kad se vratili sa seminara išli na teren ja joj povremeno dirnuo ruku…koleno…ali ništa. Čak mi je i rekla “dobićeš je kurac…kad sam došla kod tebe i htela sama da ti dam, ti nisi uzeo”.
I tako evo nekoliko godina. Do juče.A juče…došla ona na posao…suknja, pokratka, jakna…krenemo na teren, ja opet menjač, koleno…ruka. Ona ćuti.
Ja opet koleno…unutrašnja strana butine…ona raširi noge…vrućka butkica…ona rukom pritisnu onu polugicu i sedište pade.
Trgoh ruku.
“šta je pizdo…opet ćeš da bežiš” i podiže sedište.
E tu proradi moja čast i muškost…nazad ruku na koleno, suknja krenu naviše…ruka naviše…čarape.Jebem ti čarape. Zabih nokte u njih i povukoh. Pukoše.
“eeeeeeeeej, platićeš ih, da znaš” Pomislih u sebi…pu, jebem ti predigru.
Pazi…sve vreme vozim i kibicujem zgodan parking na auto putu.
Ovaj mučenik već uveliko gura pantalone. Hoće da izleti napolje…ne mogu da ga zadržim nikako. A i kako, kad mi jedna ruka na volanu, druga već stigla u “ofsajd” njenog toplog medjunožja.
Jebem ti život…kad se veselim da se izveselim do kraja.
Izvukoh ruku i pokidah i gaćice.
“pa neeeeeeemoj, breeeeeee, kako ću bez gaćica”.“ćuti…kupiću ti druge”Dodir srednjeg prsta na njenom zrncu graška veza joj usta.
Samo se je ugrizla za donju usnu i sklopila oči.Njena ruka bila je na mojim pantalonama. Drhteći, tražila je način da mi otkopča dugmad na farmericama. On joj je puno pomogao, bukvalno je izleteo iz pantalona,  a ja kolima uleteo na parking.
Strast koja je tinjala punih sedam godina bukvalno je iskočila iz nje. Odgurnuo sam sedište unazad što sam više mogao. Oborio ga i ispružio se.Ona se popela na mene i kao da je godinama jahala na rodeu…..gore…dole…u krug…ah…oh…
Od sokova koji su curili iz nje…i onih drugih na farmericama su ostale fleke.. Sreća te mi supruga radi drugu.
U povratku sam svratio kući da obučem druge pantalone.
Farmerice odmah ubacio u kadu, zalio vodom i na njih bacio Ariel.
Opravdanje imam. Pregled pilića.
Jebem ti nokte…grebala je kao mačka….grudi su mi kao da su me bičevali, toliko tragova noktiju je na njima. Ni njena guza nije bolje prošla, baš je evo gledam kako ne može da sedne kako valja i smejem joj se…a pitam se ako me žena pripne večeras pa vidi grudi šta da kažem. Skočila neka koka na mene dok smo ih testirali na ptičji grip…možda mi i prodje opravdanje.I nema veze što su prolazila vozila…što su kamiondžije stiskale one svoje vazdušne sirene…Jedino brinem šta ako neko prijavi službeno vozilo.
No direktor je mlad čovek, razumeće.

decembar 26th, 2007 Posted by orpheus | sadašnjost | 14 comments

Kućni ljubimci

Ko od vas ima nekog kućnog ljubimca.
Čuva li neko od vas neku posebnu zverku, pošto verujem da zveri o kojima danas pišem svako od nas ima.
Neko je nosi u džepu pantalona, neko u novčaniku, neko medju uredno sklopljenim papirima…neko je bio dovoljno jak da je stavi u fasciklu, pa onda u šifonjer, daleko od svetlosti dana i izloga prodavnica.Verujem da svako ima barem po jednu, neko jednu, neko više njih.Na prvi pogled ne izgledaju opasno.
Lako se love, jednostavnim ulaskom na vrata koja sama mame da udješ kroz njih.
Staneš ispred ona te rigistruju kao potencijalnog vlasnika neke od zverki i sama se otvore.
Bukvalno te nevidljiva sila odvuče unutra.
Kroz pola sata ili sat vremena, izlaziš kroz ta ista vrata, orošen kapljicama znoja koje cure niz čelo čvrsto stežući zver u rukama.Koliko je opasna, saznaješ već pri prolasku pored nekog od izloga sa zanimljivim garderobnim stvarčicama…cipelama…osetiš trzaj koji polazi iz džepa pantalona ili sakoa, možda torbice koju nosiš na ramenu.  Bukvalno te odvuče pred izlog. Gledaš u njega širom otvorenih očiju, dok tvom novom ljubimcu cure sline od želje da ti pokaže svoju zahvalnost.I udješ…i izadješ.
Bezbolno čak… noseći u ruci kesu sa cipelama, kravatom…košuljom… koje dok nisi nabavio zver nisi mogao da kupiš.

Tvoja zver je kao narkoman ili još bolje nimfomanka.
Navučena je na pos terminale. Što je češće provlačiš kroz njih ona sve više traži….tebe ništa ne boli, imaš šta ti je potrebno…sve dok ne dodje pismo.
Pismo je nastalo kao posledica snošaja izmedju zveri i pos terminala.
Stiže nakon mesec dana, nekad i pre, ali je dovoljno razvijeno da ti stavi do znanja koliko je zver, koju si s ponosom nabavio, opasna.Zver se hrani šuštećom valutom. Nju vrlo često nemaš ili nemaš dovoljno da nahraniš zver koja jede sve više i više, sve dok jednog dana ne dodješ u situaciju da odeš i promeniš zver.U savremenom svetu, neki umni ljudi, naziv za zamenu ljubimca našli su u reči
REFINANSIRANJE.I tako….zver jede, ti se jedeš…a onima koji proizvode zveri ide odlično.
Kamata…zatezna kamata…kamata na dozvoljeno prekoračenje…kamata na prekoračenje iznad limita…deblokada računa…sve dok ne pročitaš “sudski troškovi”.Otkud…kad nisi posećivao sud?
Justicija je slepa, i da si je posetio ne bi te videla…a toliko obaveza ima da nema kad da pamti glasove, vapaje u pomoć…molbe.

I onda dodju Justicijina deca u liku sudskih izvršitelja.
Uzmu ti…tv…dvd…muzički stub…frižider (naravno, prazan, jer, zver je pojela sve)…E, ja sam se svoje zveri rešio.
YUBA…istekao rok, nisam podneo zahtev  za novu
HVB dinacard…izrefinansirao jednom i prepolovio je makazama
HVB maestro…istog dana kad sam završio sa ovom pre nje
National Bank of Greece…dva dana pre prethodne dve, refinansirajući ih onom sa dva ukrštena čekića
Visa revolving…napunjena do maksimalnog limita i stavljena u najviši ugao regala u dnevnoj sobi, preko nje fascikla sa diplomama iz škole, nagradama sa takmičenja itd…i donji veš.
Visa Electron, nije ni aktivirana, potrudio sam se da pismo sa pin kodom bacim i zaboravim šifru.
Poslednja, Rajfajzen, makazama prepolovljena juče.

Obzirom da posedujem dve cele, verujem da me gospodja “na mostu” ili “pod mostom” neće optužiti za genocid nad zverima u obliku platnih kartica, tako da se nadam da neću zaglaviti u Sheveningen. U stvari…možda i neće, izgleda da je i ona postala bivša.

Jedina ispravna i važeća zverka koju posedujem je dinacard Poštanske Štedionice.
Nije navučena na pos terminale…nije navučena na bankomate, tu gde podižem platu čak mi je i ne traže da provere pošto sam dugogodišnji klijent…
Jedino što me muči je…da ona nije plava od muke što je ne puštam iz novčanika?

A vi? Kako vi hranite svoje zveri i koliko ljubimaca imate?

decembar 25th, 2007 Posted by orpheus | sadašnjost | 10 comments

Mi…i Rusi

Da volim crno-bele,
ponosno kažem svima
volim to slavno ime,
i divim se samo njima
Ljubav prema klubu,
ne može da prestane
dok živim klicaću njemu,
VOLIM TE PARTIZANE.Nisam Grobar, Partizanovac sam do koske.
Ako bih krenuo da brojim utakmice koje sam odgledao sa južne tribine stadiona, bilo bi ih podosta….više od sto, sigurno.Ma šta sto…više od dvesta, smem da se kladim u to.
Ako bih nabrajao gradove u kojima sam bio da bih sa tribine bodrio moj Partizan, neki bih verovatno zaboravio da pomenem.
Stara dobra Juga….uzduž i popreko, inostranstvo, ovde bliže, u BRIGAMA, ne dalje.
Zaboravili ste šta je ovo BRIGAMA…pa njima se je stara Juga graničila.Nisam Grobar, naglasio sam samo iz jednog razloga. Nisam ekstreman u svojoj ljubavi i nisam spreman da se zbog nje bijem, ni sa kim.
Partizanovac sam, jer Partizan je jedina ljubav koju u svom životu nisam prevario.
Reprezentacija…ma daaaaaj, gledao sam i repku, ali nikad navijao za nju kao za Partizan.

Mržnja prema drugim klubovima. Jok…ne mrzim ih, jednostavn ih ne pratim, plus onaj jedan klub koji uvek pišem malim slovom, a čije se ime prevodi na sve svetske jezike. E, njih, njih ne volim taman toliko da kad igraju protiv bilo koga ja navijam protiv njih. Nije važno da li se protivnik zove Dinamo, Hajduk, Kroacija…Groclin, bitno je da navijam protiv njih. Uz napomenu da njihove navijače izuzetno poštujem i smatram ih za dostojne rivale Grobarima.Nego, drugo sam hteo, potsetio me je Gorštak u svom dnevniku opisujući te navijačke tuče i ostalo što ide uz utakmicu.Pre par godina, Partizan “zaglavio” u kupu UEFE. Dočekujemo CSKA iz Moskve.Beše hladno napolju, ako se ne varam -6 stepeni. Ja bio u cipelama za leto, pare za zimske cipele dao sam za autobus i ulaznicu. Cupkao tamo i molio čoveka da me gazi po prstima da procirku(S)liše krv.Na nekim navijačkim forumima nadje me jedan Rus. Anton. Kroz privatnu prepisku i mejlove dogovorismo se da se vidimo u BGD, naglašavajući da nije huligan pitao me je da li sam “mirniy fan”. Razmenismo brojeve telefona, čuli smo se par puta i dogovorili da se nadjemo nakon utakmice.
Moja obaveza bila je slivovitza, a njegova vodka.Po završetku utakmice, prišao sam severnoj tribini, i stao pored kordona kornjača. Jedan me čak i odgurnuo onim plastičnim štitom misleći da sam “izazivač nereda”.Prišao sam komandiru i pojasnio mu da čekam čoveka, telefonom ga pozvao, Anton je već bio u parku iznad stadiona i glasno zvao- ORPHEEEEEEEUS!!Kad sam ga video potrčao sam ka njemu i na par koraka ispred njega, letnje cipele otkazale su poslušnost nogama po onom ledu. Pao sam kao pokošen.U trenutku se čulo- Tuča u parku.Kornjače su  pojurile ka nama, ja nekako, klizajući se, uspeo da ustanem i viknem

- nije tuča, led je -  i zagrlio Antona.

Zagrlio je i on mene, kornjače su stale mi se izljubili, bratski, tri puta, prišli njegovi drugari, izgrlili se, izljubili, ja njemu oko vrata stavio crno-beli šal, on meni stavio oko vrata crveni šal CSKA…prišli moji drugari….i dogovorili smo sastanak kod hotela 7.juli, koji sada ima neko novo ime, i u njemu uglavnom odsedaju Rusi koji dodju u BGD.Anton, Saša, Aleksej, Sergej i  ja autobusom smo otišli do hotela, moji drugari kolima.

Joj, društvo, kako Rusi piju onu njihovu votku, čudo jedno. Ja ne mogu vode da popijem koliko oni votke. Pijančilo se po kafićima do ranog jutra, mi krenuli kolima nazad, a Rusi ostali još dan u BG. Napisao sam im šta da posete, bili su živo zainteresovani za crkve i hram Sv. Save.Za uspomenu, ostale su zajedničke slike, litar votke iz Rusije i litar rakije koju Rusi zovu PERCOVKA, a oni koji su je probali znaju da ima neke veze sa papričicama, i naravno, šal CSKA koji ponosno vezujem oko vrata kad god zahladi….i greje, baš.

Verni navijači mi smo
beogradskog Partizana
slavnog kluba svima znana
večnom slavom obasjana
mi bez  njega ne možemo
volimo ga srcem celim
divimo se samo njemu
i bojama crno-belim

decembar 24th, 2007 Posted by orpheus | sadašnjost | 4 comments

Kafana pored puta

Juče sam pisao o svom ocu, boemu, boemčini.
Danas, evo, pade mi na pamet jedan lep kafanski doživljaj u kome sam imao zadovoljstvo da učestvujem lično.

Početkom devedesetih, na sreću, i zadovoljstvo, radio sam kao upravnik u jednoj maloj pošti, preko puta koje se nalazila kafana. Uostalom, neka mi neko nadje poštu pored koje nema kafane.
Prava i jedina  reč koja se mogla upotrebiti. Sve ostalo uništilo bi opšti utisak koji je ostavljala na mene, a verujem i na sve ostale goste koji su svraćali na kafu, doručak ili čak da zasednu onako “po naški” na ceo dan.

Sredinom 90-ih promenio sam radno mesto, dobio puno bolji posao i imao puno više kontakata sa poslovnim ljudima.
Jednom prilikom boravila je delegacija jedne poznate banke i par dana imao sam obaveze oko njih.
Vodio sam ih po gradu, povezivao sa poslovnim klijentima, i naravno vodio na večere. Na dan polaska trebalo je odvesti ih na ručak.

Milan: Slušaj, vodio si nas na puno mesta, i stvarno smo prezadovoljni hranom koju smo probali, i sve je to nekako bilo na zavidnom nivou, birao si najbolje restorane u gradu. Znam da znaš puno lepih kafana, kad podjemo, hoćeš li da nas odvedeš u jednu pravu kafanu na piće za srećan put, bez ručka.
(Milan je, inače, moj školski drug iz osnove i prvih dva usmerenog i znamo se u dušu, on je jedan od ljudi koji su mi “nabacili” posao)
Odmah mi je pala na pamet stara Canetova kafana.

Ja: Važi, znam pravu kafančinu, oduševićete se, posebno stranci, i što je najbolje, nalazi vam se usput, još bolje je, izbeći ćete jedno plaćanje putarine ako krenemo starim putem.
Par minuta kasnije sedeo sam u svom privatnom autu i vozio stotinak metara ispred njih.
Na dvadesetpetom kilometru od grada skrenuo sam desno i parkirao ispred kuće u kojoj je bila kafana. Kafana se nalazila na spratu kuće i do nje se dolazilo uz sedamnaest basamaka, od klesanog kamena, rukohvat ili gelender kako neki više vole da ga zovu bile su plavo obojene metalne cevi na kojima su bile ušrafljene na strugu obradjeni oblici dve vaze . Teška  starinska vrata,  dvokrilna, plavo ofarbana, sa nekim polulukom u gornjem delu stakla otavarala su se uz škripu. Ulazak u kafanu ostavlja poseban utisak. Pod je od bukovih dasaka premazanih nekad davno preradjenim uljem da bi se sprečio napad žižaka.
Na zidovima kafane obešeno je nešto od starinskih alata, kudelje, vretena, preslice… tako da nakon što udješ u kafanu stičeš utisak da se nalaziš u devetnaestom veku.
I onda dolazi čika Cane mali debeljko sa naočarima sa crnim plastičnim okvirom i  keceljom oko vrata i oko struka belom, čistom ispeglanom.
Ponosno je nosio svojih šezdesetak godina i vrlo uspešno radio svoj gostioničarski posao.
Cane: Dobar dan, dobro došli, izvol’te smestite se - sve to uz onaj duboki naklon poštovanja prema gostima. Sa mnom se rukuje - o, kako si ti upravniče, dugo se nismo videli, nisi se puno promenio, tek po koja seda više na glavi.
Milan i ja spajamo dva stola, približavamo stare drvene stolice, one bez naslona, tipično narodske, i sedamo.
Na stolovima su karirani stoljnjaci.
Čisti, uredni, ali na par mesta pregoreni žarom cigareta. Stranci već u transu. Oduševljeni samo ambijentom. Naručujem piće.
Ja: Čika Cane, molim te za goste po čokanj domaće one tvoje i kafu, sa ratlukom naravno.
Cane: odma’ dodje upravniče, samo hoćete li ratluk od ruže ili sa orasima - smeje se - proširio sam ponudu.
Ja: od ruže, molim te.
Za par minuta nosio je flašu domaće, braonkastocrvene boje kao najbolji konjak, i čokanje, koje je stavio pred goste.
Cane: Još uvek važi pravilo da prvo piće kuća časti. Da li ste da nešto recnem da se zamezi?
Matori lisac umeo je na osmeh da nahvata mušterije.
Ja: naravno, daj malo domaće slanine i suvog mesa, kiselu papriku ne zaboravi  i spremaj najbolje što možeš da ponudiš za ručak. Ne sumnjam u tebe! Naglasio sam to, ponosno, loveći ga na sentimentalnost, znajući da će da se baš potrudi.
Dok smo pijuckali i mezetili gostioničarski lisac pripremio nam je mućkalicu u jednoj velikoj zemljanoj posudi. Kakva je to mućkalica bila…i sad mi podje vodica na usta kad je se setim.
I domaću pogaču iz crepulje.
Nije doneo viljuške, nije doneo kašike, samo je to postavio na sto i rekao:
Cane: Prijatan ručak, gospodo.
Stranci su gledali onu hranu koja je mirisom ispunila prostoriju, Milan je gledao u mene, a ja odlomio parče pogače i njime umočio u mućkalicu. Milan nije mogao da veruje, i dok se je on čudio, ja sam dvojici austrijanaca rukama pojasnio da se po starom običaju to tako jede.
Sa oduševljenjem su prihvatili, i zavrnuli rukave.
Uz ručak Cane je doneo po bokal crnog i belog vina da odaberemo. Izbor sam prepustio gostima koji sa velikim oduševljenjem odabraše crno uz ono njihovo ” gut..gut” ili kako već
Milan: Sunce ti tvoje…gde si nas doveo. Pogodio si, kao da si u bob gledao. Ovi nikad oduševljeniji nisu bili. Daj da zaličimo ovo nekim dezertom, pa da krenemo na put. Daleko je Beograd.
Ja: Čika Cane, molim te, daj nešto za dezert, pa da platim.
Cane kao ne čuje moju narudžbinu, briše tek oprane čaše i uredno ih odlaže, ali me i pogledom zove ka šanku. Čim sam primetio ustao sam i prišao mu.
Cane: Upravniče, sunce ti tvoje, malo li pojedoste i popiste. ‘oćeš još po pet ćevapa?
Ja: Čika Cane, dezert nisu ćevapi, dezert su slatkiši. Daj, ako boga znaš nešto slatko pa da idemo, vidiš da već pada mrak
Cane: Aaaa, slatko….ne brini, stiže slatko.
Vraćam se za sto i nastavljam druženje sa svojim gostima uz izvinjenje što “slatko” kasni.
Nepunih deset minuta kasnije dolazi čika Cane, noseći u ruci jednoj ruci džakčić sa orasima a u drugoj teglu meda. Sve to stavlja na sto ispred nas, vraća se još jednom i donosi pet kašičica, daščicu i jedan manji čekić.
Cane: Slatko, izvolite gospodo, poslužite se.

Moji gosti te večeri nisu otišli kući. Ostali su do kasno, vratili se nazad u hotel prespavali i put nastavili auto-putem rano izjutra narednog dana.
Čika Cane…kafanski velemajstor je pored plaćenog računa od obojice austrijanaca dobio pozamašan bakšiš. Ne držite me za reč, ali mislim da je baškiš od obojice bio po 1oo nemačkih maraka.
Milan i ja zevali smo u čudu, austrijanci zevali od uzbudjenja i doživljenog…a matori lisac zadovoljno se cerio i svoje naočare sa crnim plastičnim okvirima nehajno brisao keceljom.

Kafana pored puta više ne radi. Umro je gostioničar, a nije imao naslednike. Oko zgrade se vodi sudski spor u skladu sa dobrim starim srpskim običajima sestrići, bratanci i ostala familija su u zavadi pokušavajući da dokažu da to baš njima treba da pripadne.
Džaba im…kome god od njih da pripadne, nemaju oni ni duha, ni duše….a još manje stila da prime i ugoste na način na kakav je to radio matori lisac.
 

decembar 19th, 2007 Posted by orpheus | sadašnjost | 15 comments

Ćalac

Ostaje pesma, i uspomena, naposlednjeg boema.
Čitao sam juče post jedne moje draga, možda NAJDRAŽE drugarice. Čitao, i ražalostio se, suze potekle. Pisala je o svojoj majci.
Rekoh joj preko msn…ne mogu ja to za svoju majku da kažem, hvala što me rodila…i ništa više.
Popodne sam proveo u razmišljanju, što retko u životu činim, i vraćanju uspomena na oca. Moj otac, majstor, stolar - po broju mušterija sigurno najbolji u okrugu u svoje vreme. I šire.
Sećam se jednom prilikom išli smo kroz jedan grad a on mi je govorio:
“ovu stolariju sam ja uradio…i ovu sam ja uradio…i ovu…i ovu…i ovu…” kraja nije imalo.
Setio sam se svoje osnovne škole i svojih užina. Kad sam krenuo u 3 km udaljenu školu rekao mi je:
“za užinu i kad god si gladan, možeš da udješ u koju god hoćeš kafanu i samo kaži ko si, bez plaćanja, ja ću to da rešim”.
Tako je i bilo. U svakoj kafani sam mogao da dobijem pljeskavicu a da ne platim.
Kasnije u starijim razredima, vraćajući se iz škole, kad god bih video našeg “keca” parkiranog, ulazi sam u kafanu i zvao ga da idemo kući…i uvek smo ostajali do kasno. Majka je uvek znala gde smo. Moj otac, Boem nad boemima…boemčima.
Setim se i jedne kafane u Rožaju…otac, zet i ja. Muzika trešti, a moj otac vadi šakom crvendaće i kiti muziku. Svi iz kafane ga pozdravljaju. Imao sam tada 16 godina.
Setim se i vojske. U jednoj kafani (ponovo) otac, moj poručnik i ja. Cele noći se slavilo. Neko društvo slavilo rodjendan, muzika bila njihova, moj otac ode, zataraži muziku i plati veselje za sve. Ne može boem bez muzike.
Večeru nismo platili, išla je na račun onih koji su slavili rodjendan, jer su nas pozvali u društvo.
Skoro, idem kolima sa svojom porodicom nekim putem, neasvaltirano, nikakvo i sinu mi ideja. Idemo na ručak!
” Gde na ručak, kukavče” - ljuti se žena - udjosmo već u planinštinu, vukojebina prava.
“Ćuti i uživaj, videćeš”
I odosmo u kafanu izmedju dva brda, onako u podnožju.
Kafana se zove “Mirna Dolina”.
I pojedosmo bogovski ručak.
“Odakle ti znaš za ovu kafanu”.
Ih, odakle…pozovem konobara, i pitam da li je gazda kafane još uvek živ.
“Jeste, tu je.”
“Hoćete li da ga pozovete.”
Dodje gazda, pita imamo li neku reklamaciju ili šta već.
“Ne…samo sam hteo da se zahvalim za uslugu, i kažem vam, ja sam sin od majstor Mileta, stolara.”
“OOOOOOOOOOOOOOOOOO, ne mogu da verujem, onaj klinac što je sa ćaletom dolazio na ovčije pljeskavice ponedeljkom. Znam za ćaleta, žao mi je. Koliko vidim, nastavljaš njegovu tradiciju.”
” Eh, nastavljam…ne može se on tek tako zameniti”.
“Baš tako, sine, tvoj otac bio je boem, nad boemima, kavaljer nad kavaljerima…….”
U pravcu gde smo putovali…znao sam svaku kafanu, vlasnici su se možda menjali, kafane su ostajale na mestu….svaka je nosila neke svoje uspomene.
Moj otac. Nema ga više. 03.03.1996. Nedelja.
Oko 08.oo sam ustao, i spremio se za fudbal, imali smo rekreaciju u hali sportova od 9.30. Zazvonio je telefon.
Javljam se, uspaničen glas jednog komšije iz sela, ja sam tada već 4 godine živeo u gradu: “ej, komšo, trči u bolnicu odvezli su ti oca.”
Ja onako pripremljen za fudbal, sa sve torbom sa patikama, pravac bolnica, računao sam, to se matori zeza, videću ga, pa na fudbal, po povratku ću svratiti ponovo i to će biti to. Sutra ide kući.
Odeljenje neurohirurgije. Doktor, prijatelj mog oca, gleda majku…iz očiju sam mu video da nema spasa, a opet pitao
“kakve su mu šanse, bez da me lažete”
Zna me dobro, zna da svaku istinu mogu da podnesem.
Šanse…jedan u hiljadu. Jak moždani udar, krvarenje u mozgu je veliko. Čekaonica do 16 časova.
Brat je bio u vojsci, u medjuvremenu sam pozvao oficira i objasnio mu telefonom situaciju, pustili su brata, došao je pravo u bolnicu. Kod oca nikakvih poboljšanja.
Potpisujem otpusnu listu, vodiću ga kući. Usput, umire u kolima. 17.10.
E MOJ ĆALE
Mislio sam od boga sam veći,
da gospodar ja sam svojoj sreći.
Radio sam i što nisam smeo,
sve poroke života voleo.
Tvoja slika i sad mi se javi,
kada ne znam koji je put pravi.
Iskušenje kad mi dušu vreba,
o kako mi tvoja pomoć treba.
E moj ćale sad kada te nema,
meni fali, meni fali
da mi netko kaže stani,
stani mali, stani mali.
E moj ćale, sad kada te nema.

decembar 18th, 2007 Posted by orpheus | sadašnjost | 6 comments

Kuda idu…

Kuda idu ljudi kao ja…otpevao je davno još Aca Vuksanović, poznatiji kao Aca Lukas.
Verujem da ovu pesmu može da zapeva svako…i sa punim pravom se zapita, i uz to misli da je u pravu. 
“Ej živote ostade mi dužan svi pevaju samo ja sam tužan”
Tužan, da….jer….Hvala Bogu na prosvetljenju te sam na vreme odlučio da ne gledam Ja(D)ni servis, koji naravno ni ne plaćam, nadajući se da će Zakonom plaćanje pretplate biti regulisano na pravi način, pogotovo za one koji imaju kablovsku.
Jednostavno, ako hoćeš da gledaš to kupi karticu…ako nećeš ne moraš, i uz to ne moraš da brineš hoćeš li na sud kojim ti svakoga dana prete li prete.
Znam čoveka koji ima imovinu na pet mesta…i na svakom od njih treba da plati pretplatu, iako mu, za dva sigurno znam, stanje brojila, dakle utrošnja struje bude NULA! Zašto da plati pet puta?
E ne dam pare…neću da im platim da me lažu i uz to još prave LAPSUSE od kojih se kosa na glavi diže.Šta sam ono hteo da kažem.Pre izvesnog vremena,  kod rodjaka, naravno porodično gledanje Dnevnika u pola osam - koje tradicionalno ne propuštaju, i meni zapadne deo gledanja…i šta sam čuo?U 19.50 išao je članak o zdravstvu, uredile ga dve novinarke i ona koja čita i bukvalno izgovara sledeći text.“u urgentnom centru zaposleni NESTAJU od jutra do mraka…”Nastavak teksta koji je izgovorila ne bi ni bio bitan da nije pričala o tome kako manjka radna snaga, i kako se jedna od medicinskih sestara požalila da rade po 12 sati dnevno.Pa naravno da će raditi kad su zaposleni NESTALI!?!?
Kako neko da se javi na konkurs za radno mesto kad može da NESTANE…Nasmejah se….i poslušam izveštaj novinara po kome rudari u Srbiji prosečno imaju 200 evra plate.
Oni koji idu i po 200 metara u dubinu, i kojima su životi stalno u opasnosti. Ne, to neću da verujem, jer znam da nije u redu.
Reakcija bi izostala, verovatno bih saosećao sa tim mučenicima koji svojim radom pokreću termoelektrane, koji greju preduzeća, bolnice….da jedan moj drug inače 70to godište ne progovori kako će za par godina u penziju?!
Vojno lice, može mu se…dobija beneficirani staž.
Naravno, reagovao sam žestoko, po cenu da izgubim drugara. Po čemu njima beneficije? Po osnovu ugroženosti? Od čega i od koga su ugroženi?
A da se neko nadje pametan pa proanalizira stepen gojaznosti oficira? Verovatno nastupa od ugroženosti sedenjem u kancelarijama.
Pa onda krenem i po ostalima…
Zamisli, isti beneficirani staž imaju i baletani i rudari. Pozdravljam ja činjenicu da oni sa 55 godina ne mogu da se bave baletom…ali da oni za umetnost (koju ne želim nikako da degradiram) imaju 18 meseci za godinu kao i rudari…meni dodje malko suludo.
Meriti operske pevače i duvače stakla po beneficijama…i u trenutku mi padnu na pamet poštari.
Zar oni nisu ugrožena kategorija…peče ih sunce na 40 stepeni (sada i više) stepeni…hladi ih zima na minus 20 (nekad i više) a da ne pominjem najpre čopore pasa lutalica po ulicama (ne sme više poštar ni da se brani, jer tu su društva za zaštitu životinja pa će optužiti poštara jer je ugrozio pravo koja ima pas lutalica, pravo da grize koga stigne) potom pse čuvar kuće, koji su prvo kuće, posle psi, jer su u proseku teški koliko jedan prosečan poštar, a vlasnici ih puštaju da se slobodno šeću po dvorištu, bez da su stavili interfon da poštar pozvoni, pozove vlasnika da dodje da preuzme pismo, bez da su stavili oznaku na kapiji pazi opasan pas, bez da su stavili ono što su po zakonu obavezni da imaju poštanski sandučić na ulazu u dvorište …ugroženi su i poštari, da, ono, ne za 6 meseci godišnje…ali barem 2 meseca moglo bi da pripadne i njima.
I, pitam se, kad će jednom neko u ovoj državi da formira društvo za zaštitu čoveka????
Ili je to možda neisplativo…jer, očigledno, ima malo ljudi.Što ne pripadnu beneficije i poslastičarima, ugroženi su i oni, itekako, dovoljno je da nakon svakog kolača oližu prste i tako zarade dijabetes. Dakle, rizik postoji…Beneficije sleduju na mestima sa:
- povišene vibracije i buka
- obavljanje poslova u posebnom ambijentu
- prisutnost štetnih materija
- značajno povećan obim proizvodnje
- opasnost od požara i eksploziva
- psihofizičko ili emocionalno pražnjenje
- rad koji je ograničen godinama životaI taman se primirim crnim domaćim “vrancem” koji mi rodjak baci na sto….krene priča kako mesari traže poskupljenje mesa?S KOJIM PRAVOM, BRE?
Ma jel neko uopšte zna da kilo žive vage svinjetine košta 80, 90, 100 dinara…a kolika je cena u prodavnicama… ja ne kupujem u prodavnici, pa ne znam? Četiri, pet puta skuplje?
EJ, BRE…pa svi troškovi i porezi plus vaša zarada gospodo ne mogu da utrostruče cenu!
Ma jel neko pita seljaka zašto čuva pet svinja u oboru.
Da četiri proda i od tih para kupi hranu za onu jednu koju će čuvati za svoje potrebe…naravno dok mu EU svojim suludim zakonom ne zabrani klanje jer “nije humano”.
Ma jebi se EU sa svim svojim nenormalnim zakonima…ti ćeš meni da  zabraniš da zakoljem prase, svinjče, jagnje…da bi tamo neki mesari, zbog humanosti, umesto dranja kože sa životinja, drali kožu sa ledja jadnog naroda koji nema para da kupi kilo mesa…i to poskupelog iz razloga povećanog broja komaraca u Avganistanu koji negativno utiču na psihički život svinja.
Aj probaj i da mi zabraniš da pečem rakiju za svoje potrebe od svojih šljiva…koje je još moj deda sadio!
Nekada davno, na  Apijskom putu (via Appia) sveti Petar susreo je Isusa upitavši ga “Kuda ideš” (Quo vadis) Isus mu je odgovorio “Idem u Rim da me po drugi put razapnu na krst” (Vado Romam iterum crucifigi.
Sveti Petar koji je bežao da ga ne bi stavili na muke posramio se i vratio u Rim gde je mučen i ubrzo umro. Na mestu susreta podignuta je crkva QUO VADIS, a ovaj izraz se koristi kad hoćemo da upozorimo nekoga da ne valja put kojim je pošao.QUO VADIS?
U pičku lepu materinu.

decembar 17th, 2007 Posted by orpheus | sadašnjost | 15 comments

Nova godina

Eh, dobra stara vremena, kad ih se samo setim. Prošetam gradom, od prodavaca čestitki kupim čestitke, dodjem kući onako promrzlih obraza sednem, sipam grejanu rakiju ili kuvano vino sednem za sto i krenem da razvrstavam čestitke.

“Ova ide Mirku sa porodicom, ova ide Jeleni i njenoj deci, ova ide deda Jovi, ova deda Iliji…braći Zoranu i Goranu…Bilo je i onih sa karikaturama koje sam slao dobrim prijateljima, sećam se par slika. Na jednoj čovek na radnom mestu, iznad njega plavuša sa ogromnim grudima, on kao telefonira kući rečima “draga neću doći na vreme kući imam posla preko glave”. Ili ribolovac, njega sam najčešće slao Ivanu mom drugaru koji još uvek nije upecao ribu svog života. Ribolovac u vodi, oko mamca nacrtane ribe, a on izgovara tekst “na dobrog ribara ribe same idu”.

Kad odredim koja čestitka ide kome uzimam pero  i smišljam vrckave tekstove sa još lepšim željama za Novu godinu.

Sutra, posle podne odem u poštu, na šalteru gužva, čeka se red  za markice, ali ne smeta, svi nekako veseli, užurbani, zadovoljni. Dobijem markice, lepim ih pažljivo i pisma ubacujem u poštanski kovčežić na zgradi pošte.
Narednih dana redovno proveravam svoj kućni poštanski sandučić gde pored obaveznih računa nalazim čestitke dobijene od onih kojima sam poslao.

Eh….divna vremena.

Sinoć, šetam gradom, na platou gde je nekad vrvelo od čestitki i prodavaca tek jedna tezgica i stidljivi momčić uvijen u crno-beli šal, nudi čestitke i ukrase za jelku.  Oko njega par sumnjivih likova sa rukama u džepovima, podignutim kragnama i kapama nabijenih do očiju “petarde…petarde”…

Hvala na petardama, ne volim pucnjavu, nikakvu, pa ni tu u novogodišnjoj noći. Ali, tradicija srpskog naroda je da se puca na veselju, pa na kraju krajeva, bolje je da se puca i petardama nego iz pištolja i pušaka.

Stojim pred tezgicom i razmišljam. Poslaću kumu, bratančićima, sestrićima, Mirkovoj deci, Janku, Branku, Marku… biram
- momak, naplati mi dvadeset komada, UNICEFovih, valjda pare stvarno odu u fond za decu po svetu
- 800 dinara, izvolite.
- hvala - i odlazim.

Iz stare škrinje u kojoj čuvam štoještarije koje sam nalazio svuda, vadim mastionicu i pero. Pravo starinsko pero za pisanje, i bočicu plavog Pelikan mastila. Sipam mastilo u mastionicu, i počinjem sa pisanjem adresa i tekstova na čestitkama.
Nisu više vrckavo veseli kakvi su nekad bili, sada su se sveli na jednu rečenicu….”sve najlepše u novoj godini želi vam porodica J…” i bi mi žao što nema nekog lepšeg teksta. Obećah sebi, za narednu godinu…biće veselo.
Žena se ljuti, prosuo sam malo mastila na stolnjak koji je pre par dana stavila. Sklapam drvenu kutijicu sa mastinicom i vraćam je u škrinju, do naredne sezone čestitanja.
Pauza za doručak danas. Odlazim do pošte, kupujem markice, lepim i predajem radnici na šalteru. Ispred mene tek dvoje ljudi, doneli poštu za preduzeća u kojima rade. Dolazim na red, ljubazna šalterska radnica, što je prilično redak slučaj,  dočekuje me sa osmehom:

- o, dvadeset komada. Bravo. Odavno nisam videla da je neko doneo ovoliko. Sada svi čestitaju telefonom, internetom, zaboravili su ljudi draž čitanja čestitke koju poštar donese.

Ritualno već, odlazim do kovčežića na  zgradi pošte. Nov, savremen, žute boje, pokušavam da ubacim čestitke koje prosto uleću u njega. Prazan je. Nekad sam čestitke ubacivao sa mukom, kovčežići su bili puni, pražnjeni po nekoliko puta na dan…danas više niko nikome ne piše.
Ili samo retki, koji još uvek veruju u lepotu čestitke, u lepotu ljubavnog pisma, u lepotu iščekivanja odgovora na pismo koje je poslato.

A vi?
Verujete li….ili ste se prepustili da vas nosi bujica savremenog načina života.

decembar 13th, 2007 Posted by orpheus | Poezija | 22 comments

Dve žene

Davno, pre deset i više godina, radio sam noćni program na radiju.
Hit pesma koja je išla na kraju programa bila je jedan težak narodnjak.
Ne mogu da se setim kako se zove pevač ali sam refren pesme dobro upamtio. Ide ovako“Ne daj druže da ti žene pomrse račune,
 ponašaj se ko i one  kako vetar dune,
 učini da život, postane ti sladji,
 nikad više nećeš biti ni lepši ni mladji”Naslov pesme bio je naslov ovog posta.Tema: Kako žensku sujetu okrenuti u svoju koristPotrebno za dokazivanje naučne zasnovanosti teme: minimum dve lepe žene. Po mogućnosti i više.Mesto: kafić, restoran, pozorišteIma jedna žena.
Crnka, mršava, bujnog poprsja, sa zadnjicom koju kao da je Mikelandjelo vajao i očima zelenim kao proleće. (dobro de, ne sitničarimo, meni tako izgledaju, a ovde ja pišem - vi čitate)
Bio sam u vezi sa njom jedno izvesno vreme, na obostrano zadovoljstvo.
Zbog tajnosti podataka u ovoj priči njeno ime biće Aleksandra.
Ako ćemo baš BAŠ iskreno…lovac u našoj priči bila je o ona, ja sam bio samo plen. Što je htela dobila je, i nastavila dalje, ali smo ostali prilično dobri prijatelji.Ima druga žena. Plavuša, mršava, sa grudima kao šesnaestogodišnjakinja iako ima trideset pet godina, stomačićem kao petnaestogodišnjakinja, i očima sivim kao nebo pred kišu.
Sa njom nisam bio u vezi…ali sam poslednjih šest-sedam meseci žestoko opsedao gotovo kao neosvojivu tvrdjavu. Jedan moj dobar drugar u par navrata me je čak i ismevao da sam dosadan kao stenica.
Sve vreme, plavuša (zbog diskreDITAcije njeno ime u priči biće Suzana)  je uporno vrdala, i na njoj znane ženske načine izbegavala ostvarenje prisnijeg kontakta. Lovac sam dakle bio ja, Suzana je bila plen.Sve žene su, po malo, sujetne kad je lepota u pitanju.
Čak smem da tvrdim da svaka za sebe ponekad kaže kako je baš ona najlepša i najzgodnija i najpoželjnija i…daj bože moja. :p
Pošto ništa nije uspelo, odlučio sam da igram na tu kartu.
Ne iz rukava, odlučio sam da je vadim iz nogavice. As, dakle, Aleksandra.Pre nešto malo dana pozovem je telefonom, dogovorimo da se vidimo u restoranu  “Korzo”, popijemo piće, večeramo…pa dokle stignemo.
Pojasnim joj ja šta sam smislio, ona me sasluša i, naravno, prihvati da mi pomogne, pogotovo jer je znala Suzanu po nekom  od ranijih rivalstava.Sedimo posle par dana, na doručku, Suzana i ja, pričamo naše priče…ja i dalje nagovaram, ona i dalje izbegava, kad…- heeeeeeeej, cakaniiii, gde si se ti meni sakrio? - u restoran ulazi Aleksandra i ide pravo ka meni.
Ustajem sa stolice, da je pozdravim.
- dobro jutro Aleksandra - pozdravljam se - da te upoznam sa Suzanom, ona je moja prijateljica.
- Oh, to je, dakle, cura sa kojom trošiš vreme koje si meni nekada posvećivao - pruža  ruku ka njoj - zdravo (onako hladno, da se smrzneš od izgovorenog)
- Cakani, trebaš da mi pomogneš da rešim par problema vezanih za …..bla bla bla….možemo li da se vidimo posle podne ili pred veče. Kod mene ili negde u restoranu, sve jedno je.
- Saška (oduvek je tako zovem) može li to, molim te odmah posle posla. Nadjemo se “Kod Kuma” ponesi papire, videću šta i koliko mogu da pomognem.
- Kod Kuma, dakle, a nekad si jedva čekao da kažem da možeš da me posetiš. Nema problema, vidimo se u tri-pola četiri.
Pao je poljubac u obraz, jer sam (kao) okrenuo glavu kad je htela da me poljubi, i zanosno njišući kukovima napustila je prostoriju.
Posle samo par minuta, dok sam Suzani objašnjavao kako znam Aleksandru, i kako me juri ne bi li ponovo ušli u kombinaciju, stigla je MMS porukica (sličica i nije bitna, iako je bila malkice bezobrazna) i tekst “ukoliko sa njom ne bude ništa, znaš gde sam”….

Jesam…jesam. Neka sam.

decembar 12th, 2007 Posted by orpheus | PisKaranja | 2 comments