Učitelj Riletovo groždje

Posted on oktobar 31st, 2007 by orpheus.
Categories: PisKaranja.

Danas ću napisati jednu istinitu priču, o jednoj grupi malih lopova i njihovom doživljaju.
Nadam se da ćete se složiti sa  mojom konstatacijom da nema sladjeg grožđa od tuđeg.
Radnja ove priče odvija  se sredinom 80-ih … u selu gde sam odrastavo.
Glavne uloge u priči su namenjene za Zvonka, mene, Srdjana zvanog Paja, Milorada zvanog Muja i učitelja Rileta.

Dakle, ovako.

Učitelj Rile dugo godina je radio u selu.
Kupio je nešto zemlje, sagradio kuću a sve u cilju da se nastani trajno kad se penzioniše.
Na zemlji koju je kupio zasadio je vinograd. Na vrh brda i blagom strminom spuštao se prema selu. Celog dana bio je osunčan. Mislim da bi pravi vinogradari rekli da je na idealnom mestu. Postavio je stubove, uredio vinograd, a kao veliki esteta redove je ustrojio tako da kad gledaš izgledali su kao kolone vojnika u maslinastoj uniformi…pogotovo kad ih štiteći od plamenjače, pepelnice i ostalih bolesti štiti plavim kamenom.
Znate valjda svi šta je plavi kamen…. to je ono  plavo sa hemijskom forumulom CuSO4*5H2O.
E taj učitelj Rile je, svako posle podne, provodio u vinogradu.
Ritual oko odlaska u vinograd počinjao je od svetog Trifuna, kada je sa sveštenikom išao u vinograd, sekao slavski kolač i čokot zalivao vinom da mu bude dobra sezona, pa sve do berbe.
A berbe u njegovom vinogradu bile su priča za sebe, dva traktora sa prikolicama u kojima su sedeli berači i pevali,  milina jedna za gledati .
Inače,  učitelj Rile bio je ujedno i velika stipsa…što nije ni čudo, jer je poreklom bio iz nekog sela sa Stare Planine…a ona je blizu Pirota.
Dakle…uzročno posledična veza sa zmijom u džepu je postojala.
Te, daleke, godine vinogradi su izuzetno poneli, ali, i jata čvoraka napadala su ih tokom celog dana.
Svi vlasnici vinograda žalili su se kako ne mogu da odbrane rod od čvoraka, samo je učitelj Rile trčao u vinograd, i celog dana lupao u neki doboš šetajući vinogradom plašeći tako čvorke.
Jednom prilikom čak beše se i pohvalio kako iz njegovog vinograda niko ne može da ubere grozod a da on to ne zna, i da će lovačkom puškom u koju je umesto sačme stavljao so napuniti guzice svakome ko pokuša”

Kad je izgovorio tu rečenicu ni u najgoroj noćnoj mori nije mogao da sanja  kakvog je djavola povukao za rep tim rečima, priča je nekako došla do Zvonka, pa do mene i plan je bio spreman.

Popodne, Zvonko i ja krenemo u jedno selo putem preko brda, da bi skratili put.
Put je, naravno, vodio pored učitelj Riletovog vinograda. Išli smo pored vinograda i videli ga kako lupa u doboš. Javili smo se, naravno pristojno.
- Dobar dan, učo!
- Dobar dan dečaci…gde ste krenuli?
- Idemo do Ivana u Ravno Selo. Dogovorili smo utakmicu sa njima, pa ćemo ovde da skratimo put.
- Samo se vi družite, ja evo branim vinograd od ovih zlotvora, pa ću malo sa vama do kraja pa na drugi kraj.
Ma znali smo mi da on sa nama ide da ne bi ubrali po grozd…ali on nije znao kakve smo planove imali.
Rastali smo se na kraju vinograda a onda se muvali po šumi gde su nas sačekali Paja i Muja, skidali smo gnezda od svraka, igrali se nekih naših igara u jednoj jaruzi gde smo za igru još ranije ukopalil i izgradili zemunicu….dok nije pao mrak, ali baš pravi mrak. Onda smo krenuli istim putem nazad.
Zvonko i ja smo išli napred glasno pričajući i smejući se namerno da nas učitelj Rile čuje. Čak smoi put osvetljavali baterijskom lampom.
Učitelj Rile nas je, kao što smo i očekivali, sačekao na početku vinograda, i izgrdio nas što se vraćamo ovako kasno.
- roditelji će brinuti, zašto kasnite, a i sutra ćete u školu.
Uz grdnje i učiteljske savete otpratio nas je do drugog kraja vinograda i otišao srećan što nismo ništa ubrali.
Ali….nije ni slutio da su iza nas bili Paja i Muja koji su napunili pune dve korpe dok nas je on pratio putem, i onda putem kroz šumu spustili se polako do “zbornog mesta”.
Zborno mesto bilo je pored seoskog spomenika palim borcima u prva dva svetska rata, koji se, gle čuda, nalazio u dvorištu škole.
Tu su nas čekale naše drugarice gde smo uz smeh i priču pojeli  ono grožđe.
Ova priča ne bi bila intneresantna da nema neko naravoučenie…jel tako.
Poenta priče bila je u transparentu koji smo postavili pored spomenika na mestu gde su bile sve one peteljke od groždja.
Na njemu je bilo napisano, ali ne verujte mi baš sve do reči…ipak je prošlo više od 20 godina
“Učo, stipso, ne platiš na mostu…platiš na ćupriji!”

Jeste, uča se je posle branio kad su ga zezali, da to nije iz njegovog vinograda…da je to neko namerno da bi se nasmejali na njegov račun….i trista drugih izgovora.

A inače, pola sela znalo je da je to uradila “četa mala, ali odabrana”

8 comments.

Trougao

Posted on oktobar 30th, 2007 by orpheus.
Categories: PisKaranja.

  Slab sam vam ja matematičar, stalno sam iz matiša dobijao ocenu onako, od profesora. Ne preko veze. To nikad ne bih uradio. Iako nisam imao pojma sa matematikom, trudio sam se, pratio na časovima, odlazio i na dodatnu i na dopunsku nastavu, na fakultetu imao konsultacije sa profesorom….i taj trud je bivao nagradjen. Nagradjen tako što je nakon petnaestog izlaska na ispit profesor pred početak šesnaestog rekao:
“Orfeje, sanjao sam da si položio”…. i gle čuda… položih šesticom. Sreli smo se jednom u gradu i njegov komentar bio je:
“da te nisam pustio, ne bi školu završio”, na čemu sam se ja uredno i do neba zahvalio. Jer, istina je. Statistike, Operaciona Istraživanja…sve sam to polagao iz prve….bez ikakvih problema. Al matiš…ma ne i gotovo. E, ima i u matematici jedna stvar koja mi dobro legne. Onaj deo … geometrija. Toliko dobro mi je išla da sam čak i matematički izračunao uglove bračnog trougla.
Bila jedna žena, tu u kraju, u vreme dok sam radio na benzinskoj pumpi, koja je redovno točila gorivo u svoj “spaček”. Kad god bih video narandžasti “spaček” znao sam da će reći: “molim vas, napunite mi do vrha” Nikad manje…nikad više.
Jedne noći, noćna smena, ista priča, punim joj do vrha, ona onako više za sebe a u stvari pita mene,
“ne znam da li je do goriva…nešto mi secka u poslednjih par kilometara”
“moguće da je do goriva, rezervoar je skoro prazan” rekao sam, napunio do vrha naplatio i ušao u objekat, a ona je krenula. Ma ni dva minuta nije prošlo…došla je kod nas i zamolila da joj pomognemo oko auta jer
“stao mi je…tu blizu”….dodavši “hajte vi…mladji ste od kolege”
Pogledasmo se…kolega namignu, i ja odoh. Čačkao sam joj po svećicama…zamolila me “hoćete li da ga pogurate”
“da probamo…jel odpozadi”
“naravno…nećete valjda da me palite u rikverc”
Upali iz prve…ona ustade i kroz ono čudo na krovu pozva me:
“komšija…hoćete sa mnom, da negde ne stane pa da tražim novu pomoć” Dobra duša…podjem, prodjemo pored objekta da se javim kolegi…on se nasmeja, namignu (ponovo) i odosmo. Pravo u njen stan….jer, jbga, morao sam da pomognem da ponese neke torbe i kese sa zadnjeg sedišta.
“Komšija, ponašajte se slobodno, muž mi nije kod kuće” “znate..ja..posao..ma..matematika..kolega greši u naplati..matematika..izvodjenje stanja”
Matematika…Geometrija.
Dok sam objašnjavao zašto ne mogu da ostanem ona je skinula sve sa sebe. Geometrijskom preciznošću video sam dve polulopte koje su stajale na jednoj ravni, a na poluloptama kao prilepljene stajale su dve kupe koje su mi prosto bole oči. Gledao sam polulopte i u sebi računao V=(4 r³ x 3):2=…….majko moja 95. Okrenula mi je ledja i nalaktila se na stol u trpezariji praveći prav ugao.
U tom trenutku mi je sinulo. Učimo geometriju, dakle.
Raširila je noge postavivši se tako da sam bez uglomera i lenjira mogao da vidim da su njene noge, u stvari kraci jednakokrakog trougla.
Šta sam mogao…prihvatio sam se posla i dokazivanja teoreme o bračnom trouglu, a za to mi je bilo neophodno da koren stavim u 3.14. Koren je u PI išao prilično lako, što i nije za čudjenje obzirom na to da sam sa geometrijom prilično dobar, a ja sam nastavljao sa operacijom korenovanja ne bih li pronašao unutrašnji ugao u vrhu ovog trougla.
P = (a*h):2. Glavom su odzvanjale formule….vodeći me ka Pitagorinoj teoremi, a nju ka srpskom jeziku i prelasku A u O, sa naznačenim jednačenjem suglasnika po zvučnosti. I onda sam eksplodirao.
Naučno dokazao na praktičnom primeru.
U bračnom trouglu, jedan ugao je uvek tup.
Ako uzmemo da je ona bila vrh trougla, a ja jedan od uglova na osnovici…treći ugao bio je njen muž i veći je od 90 stepeni, dakle TUP. Jeste, u tom slučaju hipotenuza duža i trougao više nije jednakokraki ali to je na kraju krajeva manje bitno. Dokaz je dokaz, a nauka je nauka, sad…otkud veze izmedju bračnog trougla i jednačenja suglasnika po zvučnosti…moraće da dokazuju neki stručniji i učeniji ljudi.
Kad sam se vratio na posao…izvodjenje stanja i prebrojavanje bakšiša bio je najlakši deo matematike.
Krajnje stanje brojača minus početno stanje brojača jednako je prodata količina, puta cena jednako je dnevni pazar. Razlika ide u džep. Ovog puta od kolege. Zaslužio je…mučenik.

 

15 comments.

Indijanci

Posted on oktobar 29th, 2007 by orpheus.
Categories: PisKaranja.

Šta sve može da se rodi u jednoj luckastoj, i što je posebno opasno zaludnoj glavi.Pričam danas sa jednom jako mi dragom osobom (eto, ona to do sada nije znala) koja mi ubaci buvu u uvo predlogom da napišem post o imenima…i, eto meni zaludnom, i luckastom posla.
Kud o imenima, problematika je to, povelika za ove moje već istrošene vijuge, al’ probaću. Pa šta bude.Ako vam se ne svidi, jebi ga, ne radim u matičnom uredu, možda neko ime i zaboravim. A i evidencija mi nešto nije dobra u poslednje vreme. Više pamtim crtice nego imena.Nenad je neko ko dodje nenadano NE NAD, Stanko je neko gde nešto treba da stane, npr. ako imaš 10oro dece, poslednjem daš ime Stanko ako je muško ili Stana ako je žensko i onda nema više radjanja. UA, za takve!!!

Šta sad. Vidim ode post u pičku materinu. Ono, ni ovi pre njega nisu ništa bolji, ali za njih bar nećete reći da se nisam potrudio.

I sinu mi…pogleda me zrak sunca kroz tmurno nebo, pojavi se andjeosko lice mog davno umrlog pretka “Usijane Glave”.
Gleda me, smeši se i govori

“Sine, čukunčukunčukununuče moj…piši o nama, tvojim precima”

Ne verujem ja u prividjenja, providjenja, prosvetljenja, veštice, vampire i ostalo, al’ nešto znam. Koliko god da smo uspešni, slava pripada našim precima.
Znate već ono, “on je sin tog i tog”, ili “majka mu je ta i ta”….Dakle, slava im.

A stvarnost nama.

Gde je priča? Evo je. Gde je sreća..ne brinite, vratiće se.Niste znali, ili se nisam pohvalio, poslednji sam potomak jednog indijanskog plemena.
Moj sin i ćerka nisu. Kriv sam, jebi ga, preci su mi lepo kroz san govorili “ne ženi se tom ženom naše pleme je godinama u ratu sa njima, pridobiće tvoju decu”.
I tako, deca prihvatiše pleme “Bogatih Naslednika”, a ja ostadoh poslednji iz plemena “Slatkorečivih Prevaranata” i uredno izdvajam 30% svoje zarade za plaćanje alimentacije.Jednom prilikom sam jednoj devojci rekao:“tvoje ime na jeziku mojih predaka glasi “ona za kojom srce kuca” kako sam ja poslednji živi pripadnik tog plemena moraćeš da mi veruješ da srce stvarno kuca za tobom, stavi glavu na moje grudi”.I stavljala je, često, tek da se uveri da li još uvek kuca njeno ime.
Njeno ime istetovirano mi je na levoj ruci, baš na mestu gde onaj igrač od reči ima istetoviranog Dražu Mihailovića. Meni tu piše Tamara 90. Ovo 90 nije oznaka godine kad smo bili u vezi, već oznaka za obim njenih grudi, a vi kažite da li je lepša moja tetovaža ili od ovog košarkaša, valjda.Prva ljubav, ona dečačka, zvala se Vanja. U nju sam se  zaljubio kad sam bio u 4. razredu osnovne, ona je bila 7. Imala je kratku plavu kosu, zelene okice i pegice na licu. I bila je moja prva tetovaža. Hemijskokm olovkom sam na butini, da ljudi ne bi videli, ispisivao njeno ime. I bežao od nje, kad god bi me pojurila. A jurila me svakog dana, jednostavno, vrebao sam priliku da je kad god prodjem pored nje uhvatim za dupe. Ih, kakva je to jurnjava bila. Nije me stigla sve dok nisam porastao. Tada sam postao svestan i trom i nisam bežao. Jednostavno kad me pojurila rekao sam joj:

“Vanja, kako je lepo tvoje ime. Na jeziku mojih predaka preveli bi ga “Medene usne”.
Stala je da čuje šta ću još da lupim…a ja je uhvatio za ruku i dodao
“Medene usne, Medvedji Zagrljaj hteo bi da vas ljubi”

Medvedji zagrljaj je prevod mog imena. Orpheus = Medvedji zagrljaj. Jeste, promenili mi kod mog čukunčukunčukundede vrača kad sam odrastao. Do tada sam bio ćosav pa me zvali “Mala Zmija”, a onda mi izrasle dlake na grudima.

Elem, Medene usne se dadoše Medvedjem zagrljaju i malo je falilo da postanu pripadnik plemena Slatkorečivih Prevaranata.
Njen otac “Govedo Koje Sere” bio je dobar prijatelj sa poglavicom “Mlitavom Patkom” pa je udade za njega.
“Medene usne” još uvek ljube  “Mlitavu Patku” i tek povremeno padnu u “Medvedji Zagrljaj” tek da mu prebroje sede dlačice na grudima, i još po negde.

Medveđi Zagrljaj, poslednji Slatkorečivi Prevarant,nalazio je inspiraciju u svakom ženskom imenu, tako da su inspirativno delovale jedna Mira koja je bila “Andjeosko Lice”, jedna Tina koju je zvao “Kap Jutarnje Rose”, koja iz ljubavi prema “Medveđem Zagrljaju” svom detetu dade ime “Pocepana Gumica”…jedna Gorica, od milošte nazvana “Sunčano Jutro”…jedna Danica imenovana “Lepota poroka” (uz izvinjenje zbog zloupotrebe naziva filma…ništa pametnije mi nije palo na pamet pošto je njeno životno pravilo bilo “sex, droga i rokenrol”). Medveđi zagrljaj nije voleo rokere već je slušao muziku svojih predaka, od droga opijao se jedino domaćom travaricom i od Lepote poroka uzimao samo sex kao životno pravilo.

I, prekidam. Ma neću post da oteram do kraja u pičku materinu, ionako će vas mrzeti da ga pročitate do kraja.

3 comments.